ИСТИНА
Богословски часопис православне Епархије далматинске
12 -15/2005.

САДРЖАЈ

1. Христос Вулгарис: БИБЛИЈСКО И ПАТРИСТИЧКО УЧЕЊЕ О СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ

2. професор Константин Скутерис: ЛИК, СИМВОЛ И ЈЕЗИК У ТРИЈАДОЛОГИЈИ

3. Никос А. Мацукас: ЉУБАВ

4. др Давид Перовић: БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ

5. протојереј Јован Петковић :  УВОД У СВЕТО ПИСМО

6. мр Драган Каран: ЦРКВЕНА ЕСХАТОЛОГИЈА

7. Ирина Радосављевић: РУСКА ИКОНА – НЕПРОЦЕWИВ ДОПРИНОС СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ

8. митрополит Дионисије: ИСТОЧНО ПРАВОСЛАВНО МОНАШТВО

9. свештеник Виктор Гурјев: МИНЕЈИ ЗА ЧИТАЊЕ У ПОУКАМА ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

10. Ларс Тунберг: ЧОВЕКОВА СТРУКТУРА И ПОЗИЦИЈА

11. јерођакон Николај Сахаров: ПОДВИГ БОГОПОЗНАЊА

12. архимандрит Софроније: МОЛИТВЕ

13. протопрезвитер Никола Афанасјев: САБОР У РУСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ БОГОСЛОВЉУ

14. јеромонах Серафим Роуз: УЧЕЊЕ СВЕТОГ СИМЕОНА НОВОГ БОГОСЛОВА

издвајамо из садржаја

Архимандрит Софроније
ПОДВИГ БОГОПОЗНАЊА

Писма са Свете Горе

(Давиду Балфуру)

Предговор

Архимандрит Софроније Сахаров (1896-1993) у православном свету је познат као аутор књига „Старац Силуан” (Париз, 1952), „Видети Бога као што јесте” (Есекс, 1985), „О молитви” (Париз, 1991), „Рођење за Царство Непоколебиво” (Москва, 2000) и других.  Неке од његових књига, као „Старац Силуан”, по својој популарности су постале православна класика ЏЏ века. Свима онима који су се макар делом упознали са духовним наслеђем оца Софронија, свака реч о њему може се учинити излишном. Његова су дела речито сведочанство о духовном богатству овог изузетног подвижника благочашћа наше епохе.

       Животни пут оца Софронија обухвата готово цело прошло столеће. Основни моменти његовог духовног развоја су се на овај или онај начин преплитали са судбином човечанства у ЏЏ веку. При том је његова реч остајала незамењива духовна подршка за разна покољења – она су у њој налазила одговоре на многа питања, побуђена противуречностима, конфликтима и трагедијама савременог живота.

       Ова писма Давиду Балфуру прво су духовно дело оца Софронија. Године његовог живота које су претходиле преписци биле су обележене напрегнутим трагањем за Богом – Божанским Апсолутом. Није га напуштала мисао о томе како да човек пређе границу овог краткотрајног живота јер, по његовим речима, „дух човеков не прихвата идеју смрти.”2 Сам отац Софроније је овако описивао своје стање у том периоду: „Сав мој живот састојао се у трагању за излазом из уских оквира времена и простора”3, ка познању Вечног и Апсолутног. Будући већ у Паризу, отац Софроније је уписао Богословски институт Светог Сергија како би дубље проникао у хришћански поглед на свет. Али студирање на Институту код истакнутих представника руског богословља тог времена није успело да задовољи његову жеђ за богопознањем. Онда је 1925. године отпутовао на Свету Гору где је примљен у братство манастира Светог Пантелејмона. Напрегнуто унутарње трагање претходних година припремило је подлогу за примање највеће духовне појаве наше епохе – старца Силуана (1866-1938). Отац Софроније је као нико други успео да схвати и оцени како доликује богословље кога се удостојио старац Силуан – „држи свој ум у паклу и не очајавај.”4 Како пише отац Софроније, то је био заиста историјски догађај који је одредио целу нашу епоху: то је био „почетак победе, излаз ка васељенској љубави.”5 И поред тога што је старац Силуан био полуписмен човек, он је успео да разреши најдубља животна питања на која није умела да одговори чак ни богословска париска елита. Сада је старац Силуан прослављени светитељ Православне Цркве, нашироко познат и поштован у целом свету. За светог је проглашен 1987. године.

       Због својствене му скромности отац Софроније за живота није желео да ова писма постану својина читалаца. У њима је тако много искреног, дубоко личног. Касније је признао Балфуру: „Ја сам ти, са свог неискуства, писао о себи самом, о ономе што сам мислио и преживљавао, о томе како сам се борио са овом или оном страшћу... Управо то неискуство или, другим речима, само пожетак искуства и карактерише читав тај период моје везе са тобом у молитви. Сада не бих учинио много тога што сам тада себи дозволио. Али прошлост се не може избрисати из живота, као „чињеница.” Она се може покрити покајањем, учинити беснажном за вечност, али као историјска чињеница она ће остати управо таква. Ја, свакако, нисам први  коме пада у део да осећа стид због своје прошлости, због неумесне речи, изречене или написане. Па и у томе налазим неко задовољство што ми је макар наредних година било дато да видим раније учињене грешке.”7

       У Јеванђељу је речено: Не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14), стога би било неумесно сакрити духовно богатство, садржано у овим писмима, „закопати у земљу талант” ове премудрости духовне (уп. Мт. 25, 18), или „ужегавши светиљку, метнути је под суд” (Мт. 5, 15), предавши забораву реч, Светим Духом покретану. Него да се испуни Господом завештано: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра деела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Управо због дубоко личног карактера и „неискусне” искрености, писма верно одражавају унутарње горење духа младог подвижника, оца Софронија, помало откривају тајне његовог срца, испуњеног огњем љубави Христове. читајући их, свако може да захвати нешто на корист душевну, на укрепљење вере и духовну утеху. Притом ова писма тешко да се могу сматрати општим приручником за духовни живот, јер сам отац Софроније наглашава: „Писана одређеном лицу у одређеним условима... она су у сваком погледу предвиђена за неко пролазно време.”8 Према томе, садржај писама био је одређен текућим духовним потребама њиховог примаоца – Давида Балфура.

Давид Балфур

       Читав живот Давида Балфура био је неуморно трагање за животном истином. Његов трагалачки знатижељни ум никада му није допуштао да се задовољи достигнутим циљем. Покретачка снага у његовом животу била је, по његовим речима, „жеђ за истинским животом.”9

       Давид Балфур се родио 20. јануара 1903. године у породици енглеских интелектуалаца.10 Убрзо после синовљевог рођења његови родитељи примају католичанство – то је умногоме одредило религозно стасавање младог Давида.  Током школовања у католичкој школи он је осетио у себи призив за свештенство и монаштво. После школовања у Риму 1922. године постао је искушеник у бенедиктинском католичком манастиру Фарнбург недалеко од Лондона. Од раних година свог духовног развоја испољио је интересовање за православно монаштво и 1926. године је прешао у белгијски манастир Шевтоњ у коме се службе врше како по западном, тако и по источном обреду. Тамо је дао монашке завете и касније се удостојио свештеничког чина.

Божији призив

       Године 1932. десило се нешто што је преокренуло читав живот Д. Балфура. Посетио је Свету Гору ради проучавања неких рукописа. Тамо се десио његов судбоносни сусрет са старцем Силуаном и оцем Софронијем. Када је Балфур стигао у манастир Светог Пантелејмона, први га је на обали, при изласку из чамца, дочекао отац Силуан и испратио у обитељ. Путем је, како је касније причао старац Силуан, све време имао жељу да каже Балфуру: „Молите се, и Господ ће Вас просветити!” Али није се тада решио да му каже те речи, но жеља га није напуштала и чак је постајала све јача. Тада је, разумевши вољу Божју, решио чак да позове Балфура у келију и казао му: „Бог ме је навео да Вам кажем – молите се, и Господ Ће Вас просветити!” За Балфура, дуго мученог сумњама и неодлучношћу које је желео да разреши својим умом – то јест уобичајеним, поготово за савременог човека, путем свестраног логичког разматрања, ове просте и, у суштини, најобичније речи у нашем животу биле су готово откривење. Оне су му указивале пут ка разрешењу мучних сумњи – пут одлучан, премда, можда, и натприродан. Још један схимонах Пантелејмоновог манастира који је живео „у пустињи” једну врсту од обитељи, већ пошто је Балфур отишао са Свете Горе  причао је како је током целог Балфуровог боравка на Светој Гори и у Пантелејмоновом манастиру имао веома снажну жељу да му каже: „Примите Православље, оставите католичанство!” Отац Софроније га је касније упитао:

       – Та зашто сте имали тако необичну жељу? Толико посетилаца има код нас у манастиру – и католика и протестаната, и других. А притом ми монаси немамо обичај да ступамо у контакт са гостима и уопште са људима са стране, тим пре са иновернима.

       Пустињак ми је одговорио:

– Видео сам Балфура у Цркви и заволео сам га, и постало ми га је жао што није православан, и молио сам се за њега, и ето тако ми се и јавила жеља да кажем Балфуру да прими Православље.

И други монаси су имали такву жељу, и многи су се за њега молили. Сам отац Софроније се без престанка молио за Балфура даноноћно током неколико месеци. Молитвено помињање Балфура није остављао чак ни онда када је читао каноне и правила, или вршио послушања у Цркви. Он је имао подвиг молитвеног заступништва за Давида, и веома је много страдао за њега у души, али Господ га је убрзо обрадовао великом радошћу.

Јеросхимонах Пинуфрије, већ по Балфуровом одласку, питао је оца Софронија за њега. Отац Софроније тада ништа о Балфуру није испричао: само је молио да се моли за њега, јер је Балфур, одлазећи, молио све монахе да се моле за њега. Отац Пинуфрије је најпре рекао са неком безнадежношћу:

– Што да се молимо за католике, они су нам туђи; дај Боже да се сви спасу…

Међутим, почео је да се моли. И… кроз неколико дана, сусревши оца Софронија, рекао је:

– Балфур је изузетан човек… замислите, на Вашу молбу, ноћу на канону почео сам за њега да се молим, и наједном је у мени кренула нека посебна молитва за њега и тако обузела моје срце да се свих ових дана и код куће и у Цркви само за њега и молим.

       Отац Софроније ништа није рекао: захваљивао је Богу и дивио се промишљању Божјем. Све то је испричао старцу Силуану; а старац је много пута поновио: „Балфур је обраћен у Православље чудом.”

       Касније је отац Софроније, сећајући се тих дана, писао: „Још ми није ни издалека све познато у вези са Давидом Балфуром… али већ довољно да видим како чудесно благодат Божја делује истовремено у срцима многих људи… можда зато да би оно што неће учинити један, учинио други; можда зато да би што више људи привукла учешћу у Божанском Христовом делу искупљења и спасења света; можда зато да би све нас чврсто повезала љубављу… можда зато што Љубав Божја није без истине… и мислим да све ово што је побројано ни издалека не исцрпљује бесконачну премудрост Божјег промисла о нама.”11

Примање Православља

Тако је снажан и дубок код Балфура био доживљај промисла Божјег да му је постало очигледно да треба да прими Православље. Управо од тог момента је отпочела братска преписка Балфура и оца Софронија. Руковоћен духовном подршком оца Софронија и очинским поукама старца Силуана, Балфур је прешао у Православље 12. септембра 1932. године уз признање свештеничког чина. То се догодило у Литванији. У канонско општење са Црквом примио га је митрополит Елевтерије, Егзарх Московске патријаршије у Западној Европи. Место новог служења оца Давида постало је подворје Света Три Јерарха у Паризу (руе Пéтел).

Управо ту је он дао монашке завете, али већ као православни свештеник. Постригао га је архиепископ Венијамин. При том му је владика дао ново монашко име – Димитрије, и поверио га духовном руковођењу старца Силуана.

Искушења

          Убрзо по постригу код Балфура су почела искушења која су ставила на испит његову верност монашким заветима и његову православну веру уопште. Постављањем архиепископа Венијамина за Егзарха Америке отац Димитрије је добио ново послушање – да прати свог архијереја у својству секретара и преводиоца у САД-у.

          Убрзо је постао сведок јурисдикцијског спора између два јерарха – митрополита Венијамина (Московска патријаршија) и митрополита Платона (Загранична Црква). Ова саблазан је била озбиљна провера његове још неојачале вере. По повратку у Европу Балфур је провео шест месеци у Лондону у нади да ће створити парохију – нади којој није било суђено да се оствари.

       У јесен 1935. године, желећи да нађе своје духовно пристаниште, отац Димитрије је по други пут допутовао на Свету Гору и тамо провео шест месеци у строгом отшелништву. Али опет – крах надања: светогорци нису признавали ни његово „католичко” крштење, ни тим пре његов свештенички чин. После свега преживљеног на Светој Гори цивилне власти су принудиле оца Димитрије да напусти Свету Гору.

Раскид

       Није тешко наслутити шта се збивало у души оца Димитрија. Разочарање, умор од непрекидних духовних скитњи, прогона и странстовања приморали су га да тражи „стабилније” место служења. Ради тога се одлучио за духовни раскид са својим старцем – оцем Силуаном – и пренебрегао је његов савет да се врати у Париз а затим оде у Енглеску да тамо проповеда Православље. У писму оцу Софронију написао је: „Молите се за мене, не осуђујте ме и имајте у виду да ћу се увек старати да испуним заповест да одем и проповедам у Енглеској. Али о начинима припреме, времену и средствима остварења – чврсто сам решио да ћу судити САМ, саветујући се са црквеним властима и са оним духовницима које ми Бог пошаље на лицу места... Саветоваћу се и руководићу се општом линијом, али више од тога не могу. Не треба се служити старцем као неким прорицатељем судбине.”12 На то је старац Силуан одговорио: „Та што он наше молитве пореди са прорицањем судбине? Јевтино нас је проценио. Нека живи по своме, како хоће. Искуство Ће га поучити. Изгубио је веру, а без вере користи неће бити.”13 Доцније је Балфур говорио: „Да сам поступио по савету старца, мој потоњи живот би кренуо другачије.”14 Због свог непослушања старцу Силуану Балфур је жалио до последњих дана свог живота.

       Узевши судбину „у своје руке”, решио је да остане у Атини. Испочетка све као да се срећно одвијало: био је примљен у братство манастира Пендели близу Атине, постављен за духовника, завршио је Атински универзитет са одличним успехом, узведен је у чин архимандрита, одређен за настојатеља цркве при атинској краљевској болници „Евангелизмос”. Поседујући изузетне музичке способности, успео је да организује тамо професионални црквени хор. Током својих посета у „Евангелизмосу” чланови краљевске породице често су посећивали богослужења у болничкој цркви, привучени складним појањем хора којим је руководио Балфур. Тако је отац Димитрије постао близак грчком краљевском двору и, како се тада причало, исповедао је неке чланове краљевске породице.

       Али атинско служење оца Димитрија прекинуло се исто тако изненадно као и други његови подухвати. Овога пута догађај који је неочекивано уздрмао његов живот била је немачка окупација 1941. године. Свега неколико дана до доласка Немаца у Атину, ујутро 18. априла, успео је да добије канонски отпуст од месног архиепископа и увеже је већ био на пароброду са другим избеглицама које су пловиле у Египат.

       Оно што се догодило касније тешко је разумети једнозначно: тај моменат је остао најзагонетнији у Балфуровом животу. По доласку у Каиро почео је да тражи ново место служења у Православној Цркви, будући већ познати архимандрит и духовник, али – безуспешно. Унутарња клонулост његове вере овога пута је достигла крајње границе. Сам Балфур је сведочио: „Изгубио сам веру у то да је Православна Црква ‚једина поседница Истине у свој њеној пуноћи’.”15 Касније је отац Софроније писао, имајући у виду сем других случајева вероватно и Балфуров: „У својим сусретима сам имао много прилика да се уверим како свако опадање хришћанства изазива или личне или друштвене катастрофе. Само се тим опадањем хришћанства и може објаснити бекство из црквеног тора многих лица која искрено трагају за универзалном „католичанском” Правдом и универзалном „католичанском” Истином. Не говорим о развраћенима, већ о онима који дубински траже разрешење великих проблема нашег живота, који стреме интегралном и чак апсолутном познању, природном за човека”.16

       После пет месеци „доконости” у Каиру обријао је браду, скинуо са себе расу и прекинуо све везе са Православном Црквом. Не имајући ни стана, ни новца, ни зараде, ни хлеба насушног, ни породице, ни отаџбине, ни, што је најважније, ВЕРЕ, Балфур је потонуо у дубоку унутарњу кризу из које је почео да тражи излаз по сваку цену. Доцније је тај период окарактерисао као „године потпуног безбожништва.”17 У Каиру се десило да је живео у соби са чијих се прозора видео британски конзулат. Када је видео своје сународнике како улазе и излазе из конзулата, код њега се природно појавило осећање самосажаљења. У поређењу са његовим јадним таворењем њихов живот му се чинио стабилним, сређеним, пуним вере у сутрашњицу. Под утицајем свог рођака који је био државни чиновник у британском представништву у Египту, Балфур је почео да тражи посао у конзулату. Надао се да ђе му добро владање неколиким страним језицима помођи да заради за живот.

       Пошто је примљен на посао у обавештајне службе Британске армије у Каиру, убрзо је добио звање мајора. Као човеку који је савршено владао грчким језиком, Балфуру је убрзо био понуђен важан положај у британском Министарству иностраних послова за политичке односе са Грчком. У јесен 1944. био је упућен у Атину у својству дипломатског лица ради посла у Британској армији.

Ван Цркве

       По повратку у Атину, али сада већ као дипломата, Балфур је обновио преписку са оцем Софронијем. Разлог буђења у њему религиозног интересовања била је трагична смрт његовог брата који је погинуо у Хонг-Конгу у мучилишту јапанског концентрационог логора за ратне заробљенике. Тај догађај је у Балфуру обновио осећање пропадљивости свега земаљског и преживљавање трагедије људског постојања, премда је изнутра био још сувише далеко од оца Софронија да би се у њему распламсао некад угасли огањ вере. После рата Балфуров живот је, изгледа, кренуо „уобичајеним током” световног живота: рад у дипломатији, брак, породица. Због службе је морао много пута да путује из једне земље у другу, да живи у многим градовима: Тел-Авиву, Смирни, Ђенови, Женеви и другим.

Епилог

       За све то време отац Софроније није прекидао преписку са Балфуром. Почетком педесетих година отац Софроније је, предвиђајући у блиској будућности унутарњу промену у свом пријатељу, предсказао:

       „Пишеш: Тако је све то далеко од мене сада... Не знам можеш ли да схватиш како сам далеко отишао од свих вас? А уједно са тим си додао: А ипак са љубављу и захвалношћу се сећам старих пријатеља и желим да са њима општим. Ја нескромно мислим да ти ипак нећеш моћи САСВИМ да заборавиш нашу љубав у Христу. Психолошки се догодило премештање центра твог унутарњег света. Снага нових утисака, снажан утицај свега онога што те сада окружује, све то ће са годинама изгубити своју јачину, и тада ћеш изнова видети да ти ми нисмо тако далеки, да имамо своје место у твом срцу као што за тебе постоји место и у нашем срцу. Већ сам ти говорио и можда је излишно понављати да те нећу заборавити. Уза све то, не смем тако да говорим, јер сам човек. ¸Нећу те заборавити’ речи су Бога.”18 То нипошто нису биле празне речи – отац Софроније је остао веран Балфуру до краја својих дана.

       Наравно, свестан своје одговорности пред Богом за Балфурову душу, отац Софроније никада није прекидао појачану молитву за њега. И, гле, у Женеви се десио последњи и коначан заокрет у унутарњем животу Балфуровом. Било је то 1962. године. Једне ноћи је пробудио своју породицу и, налазећи се у необично узбуђеном стању, свечано је изговорио: „Ја поново верујем.” Остаје тајна какву је Божанску посету тада доживео, али од тог тренутка он је појачано тражио поновно сједињење са Православном Црквом. Више од свега је жудео за Причешћем Светим и Животворним Тајнама – Телом и Крвљу Искупитеља. Сместа се упутио оцу Софронију, свом старом и верном брату у Христу, тада већ игуману манастира Светог Јована Претече у енглеској грофовији Есекс. Њихов дирљиви сусрет се завршио дубоком покајном Балфуровом исповешћу за све године свог духовног отуђења, проживљене далеко од Цркве. После тога Балфур се обратио митрополиту Николају, Егзарху Западне Европе, са молбом да га прими натраг у окриље Цркве као мирјанина. Од тог тренутка Балфур је са великим старањем чувао верност Православљу до краја својих дана, непрестано се причешћујући светим Христовим Тајнама. Многи су се сећали како је, молећи се на литургији, проливао вреле сузе покајања. Од тог времена се обновио и његов духовни контакт са оцем Софронијем. Духовничко руковођење се овога пута остваривало не кроз писма, већ очи у очи током њихових честих сусрета. Управо зато се у писмима из тог периода духовна питања готово ни не дотичу.

          После дуготрајне болести Балфур је у миру отишао Господу 11. октобра 1989. године. Тако се завршио теyак животни пут овог умногоме  изузетног човека. Нешто пре смрти Балфур је једном о свом протеклом духовном путу рекао: „Ја сам, као неразумно магаренце, мислио да стигнем два снажна вранца – старца Силуана и оца Софронија.” У последњем писму отац Софроније је написао Балфуру: „Да, ми смо повезани заувек свим оним што се догодило у прошлости током више од пола века. Бог је тако много пројављивао Своју пажњу према судбинама нас обојице да према Њему не смемо изгубити осећање вечне благодарности.”19

ПОДВИГ БОГОПОЗНАЊА

       Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12) – такав је пут унапред одредио Господ свима који су се одважили да иду његовим стопама. Читав живот архимандрита Софронија био је непрестани напор ради стицања Царства по заповести Христовој. Тај подвиг богопознања је делом одражен у писмима Балфуру. Њих је отац Софроније написао док је живео на Светој Гори, када је све његово биће било усредсређено на унутарњу борбу за поимање Божанског Прволика. Списи који се објављују у овој књизи драгоцено су и живо сведочанство које указује на изворе богословља оца Софронија. Поникло на светогорском предању, учење у њима изложено умногоме антиципира његове књиге „Старац Силуан” и „Видети Бога као што јесте”. У суштини, писма садрже све основне поставке које одређују даље обликовање оца Софронија као духовне појаве наше епохе.

       Без сумње, догађај који је умногоме одредио његов богословски лик био је духовно општење са старцем Силуаном. Преписка са Балфуром делом баца светлост на прве године познанства оца Софронија са старцем Силуаном које је отпочело 1930. године. Када је отац Софроније припремао издање књиге „Старац Силуан” (Париз, 1952), користио је ова писма као живи споменик који је сачувао духовни лик старца Силуана: „Тамо је много тога било написано под непосредним утицајем старца”, пише отац Софроније, „и зато би она могла да васпоставе у мом сећању прилично прецизно неке ствари о њему.”20 Старац Силуан му је открио нове хоризонте у духовном животу. Отац Софроније је касније писао: „То је било оних дана када нисам налазио довољно речи да изразим Богу своју захвалност за свој сусрет са старцем Силуаном. У то време ја сам сав био у ¸знаку’ (да не кажем у овом случају неодговарајућу реч – под утиском) оне Светлости Преображења у којој ми је Бог показао старца. После седам година најдубље ¸недоумице’… у којој сам се налазио до тог сусрета, у старцу ми је било дато истинско откривење и утврђење.”21

О богословљу, насталом у покајању

       У животу самог оца Софронија то су биле године дубоког плача због себе самог. Доцније се сећао како је понекад у манастиру Светог Пантелејмона добијао послушање да наглас чита Псалтир братији која се бавила рукодељем. „Дешавало се да почнем псалам, и осећам како не могу да наставим – благодат ¸гуши’: ридање се пење у грло и хоће напоље.”

       Свим својим бићем био је погружен у тај болни пакао покајања преко кога силази на човека благодат Светога Духа и узводи га у сферу Божанског Живота. У стању такве благодати човек, препорођен у огњу покајања, свим својим бићем живи реалност Божанског света и сазрцава је као очигледност. Том благодаћу је испуњена свака његова реч, сваки покрет његове душе и срца. Све пројаве у свакодневном животу, до последње ситнице, имају печат чистог сазрцања Истине.

       Писма представљају изузетан пример како се такво „стање” претвара у „богословље”. „Богословље као стање” није философска наука, чак ни садржај молитве, већ живо улажење у Божанску вечност. И такво „богословље”, као одраз стања чистог бестрашћа, само постаје чисто и истинско у најдубљем смислу те речи.

       Узведен до сазрцања Истине човек лако може да препозна све што је „не-истина”. У том смислу отац Софроније је постао незамењиви руководитељ сумњама мученог Балфура код кога је остало много неразрешених питања догматског карактера у погледу православне вере. Из одговора се види колико је дубоко отац Софроније био упознат са традицијом светих Отаца Цркве – њихова дела су била дубоко сагласна са његовим личним опитом. Тако он не једном помиње дела преподобних Јована Лествичника, аве Доротеја, Исака Сирина и многих других. Захваљујући изузетно тананој духовној интуицији, отац Софроније је, као нико други, умео да нађе реч, убедљиву чак за тако високообразованог богослова какав је био Балфур. Али скривена снага тих писама није се састојала у логичкој складности или ерудицији. Не, Балфур је интуитивно осећао да речи оца Софронија, и поред његовог савршеног познавања светоотачких дела, не потичу од апстрактног умовања, већ из свише му датог опита и саопштавају о истинама, као о чињеницама сазнатим и несумњивим. Писма, будући дубока лична исповест, одражавају истински опит и реално познање, захваљујући чему имају карактер позитивног сведочанства о чињеницама духовног живота.

Мистагогија ка сазрцању

       Обични а у исто време изузетно мудри савети изложени у писмима, као да читаоцу показују пут који води истинском сазрцању. У њима је испољена посебна духовна трезвеност, тако својствена оцима „Добротољубља”. У простим и не многим режима упућеним Балфуру са задивљујућом дубином је изражена сва суштина учења Отаца Цркве у погледу аскетског делања. Та тајанствена наука је неприступачна, недокучива чак и највећим умовима, а у исто време она је тако проста и јасна да је доступна чак и најнеобразованијим људима: „Пут ка спасењу почиње од страха Божијег и протиче у страху који може доћи дотле да се човек заиста осећа као  прикован. Треба волети осећање страха Божјег и чувати га. А љубав треба да се пројављује, по речи Господњој, у држању заповести. И у оном Бога се бој, и заповести Његове држи22 – сва је премудрост, сва мистика-тајна. Хришћански живот је једноставан и сви ми у животу треба да будемо једноставни. А и заиста – све је тако разумљиво и јасно.”23 За Балфура, човека са високим богословским образовањем, те речи су биле као нови дах у његовом духовном развоју. Он се, попут многих што су читали западне аскете, подухватио умног делања у нади да ће се одмах погрузити у свет мистике и „натприродног”, и доћи у стања која се код тих аутора описују. Балфура је посебно привлачио мистички опит Јована од Крста – једног од најпопуларнијих римокатоличких светитеља кармелита из ЏВИ века.24 Противстављајући римокатоличком Западу Истину Православља, отац Софроније пише: „Заиста једино правилно начело и основ духовног живота је покајање.”25 Увидевши у Балфуру склоност ка „виђењима” разне врсте, отац Софроније братски упозорава: „Ст Јеан учи у својој књизи о ¸умном безмолвију’ – највишем делању духовном, о сазрцању и љубави Божанској, а Ви сте, прочитавши његову књигу и као човек интелектуално зрео, усвојили део његових идеја и похрлили на ¸свадбу Јањетову’ (Откр. 19, 7), не умивши претходно лице своје. Хришћани се не умивају ничим другим до плачем. Верујте, драги баћушка оче Давиде, премда сам и сам незналица, да је пут ка сазрцању ‰непреласномŠ и љубави Божанској само један – покајање...26 Заустављајући код свог саподвижника заносе „мистичким доживљајима” својственим западном подвижништву, отац Софроније у њему поставља сигуран темељ духовног делања: „Почетак духовног живота је почетак борбе са страстима. Победа над страстима је најтежи посао. То је победа већа од свих. Бестрашће је изнад дара чудотворења. Страсти се побеђују дугом, упорном, тегобном, непрекидном даноноћном борбом уз садејство благодати. Исправној борби са страстима уче нас свети оци.”27

       Почињући од, рекло би се, малих савета, отац Софроније постепено и неприметно тајноводи Балфура ка вишим појмовима православне аскезе. На језику доступном искушенику он објашњава шта је благодат сећања на смрт, шта значи молити се чистим умом, како умом бити у срцу (посебно шта је „срце духовно”), подробно објашњава науку послушања старцу. Пратећи свог сабеседника у његовом духовном напредовању, отац Софорније га напослетку узводи ка ономе што се, у суштини, може назвати врхунцем умно-срдачног делања: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.” У тих неколико речи које је Господ рекао преподобном Силуану, садржана је суштина свих стремљења православног аскете. Оне одражавају пут Самога Христа Који је Бог смирења. Он је Себе понизио узевши обличје слуге... унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту  (Фил. 2, 7-8). Он сиђе у најдоња места земље, пре него што узиђе више свију небеса (Еф. 4, 9-10). Тако и за све који су кренули за Христом пут на небо пролази кроз пакао. „Истински подвижник Христов”, пише отац Софроније, „да би избегао пакао, од овог живота чини пакао и својом свешћу себе непрекидно низводи у пакао, колико му снаге то допуштају.”28 На тај начин, достижући последње доступне дубине смирења, човек „прелази из смрти у живот” (уп. Јн. 5, 24). Живо искуство овог „живота” Невечерњег Дана, описивано у писмима29 је, по православном предању, врхунац богосазрцања – када се човек сав погружава у Бога и Нетварна Светлост испуњава цело његово биће: дух, душу, чак и тело. Љубав, сада већ неземаљска, свецело захвата душу и покреће човека на молитву за цео свет, за све људе, за целог Адама.

О тајни људских страдања

       Човек преображен благодаћу Духа Светога другачије доживљава све догађаје који му се на животном путу дешавају. У свакој појави он почиње да препознаје добри промисао Божји који га води ка једином и крајњем циљу – спасењу. Свако пројављивање Божје воље, с каквим год тугама било скопчано, он доживљава са свешћу да се Бог стара о свом створењу, као Отац, и да све чини из љубави, на добро и спасење човеку.

       Балфур је, поставши православан, био у недоумици услед многобројних жалости и разноврсних искушења која су га задесила. Само захваљујући духовној мудрости свог саподвижника, оца Софронија, успео је да у њима увиди дубоки смисао:

       „Сви свети оци наши уче нас”, пише отац Софроније, „да су туге печат изабраности од Бога. Туге Господ шаље синовима Својим које прима и о којима се стара онако како се ниједна мати не брине о чеду своме...”30

          Отац Софроније је поседовао довољан дар расуђивања да схвати како за Балфура стицање благодати још није постало „једино потребно”, то јест циљ ради кога хришћанин са готовошћу иде на тешки подвиг самоодрицања, везан за многе туге. Балфуру је предстојао још дуг и тежак пут ка битијном познању хришћанске истине – што је човек ближи Богу, што је силнија његова љубав према Христу, то су чешће и дубље његове туге, то су већа његова искушења. На тај пут га је и надахњивао отац Софроније у својим писмима: „Посао духовних људи је благодарење Богу за пружену нам могућност да добровољно подносимо туге ради Имена Његовог, ради  испуњавања заповести Његових; славословљење бесконачне Премудрости Божје која нам је створила услове, повољне за та добровољна страдања. (Неко је рекао да нам Анђели завиде, будући лишени те могућности.) Само на тај начин можемо да испољимо своју разумну љубав према Богу; само тако човек може да постане пријатељ Божји, брат Христов, да достигне савршено спасење – обожење у Христу.”31

       Идући стопама Спаситељевим, човек постепено прониче у смисао тајанствених речи Христових које су предодредиле пут сваког хришћанина: Уска су врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7, 14). Није ли зато апостол Петар, разумевши их, предсказао у својој посланици да смо ми, хришћани, позвани Богом ни на шта друго до на страдања (уп. 1. Пт. 2, 21)? Доживевши у сопственом искуству истинитост апостолових речи, отац Софроније пише: „Хришћанин никада неће моћи да достигне ни љубав према Богу, ни истинску љубав према човеку ако не доживи веома многе и дубоке туге. Благодат долази само у душу која се напатила.”32

Идеји о спасоносној суштини страдања посвећено је много страница у писмима. Као израз сведобре љубави Творца, страдања преображавају човека, уподобљавајући га Јединородном Сину Који је Сам пострадао чак до смрти. Стога, као што пише отац Софроније, „воља Божја често води на Голготу”.33 У писмима се, као наговор на трпљење страдања, наводи повест о неком светогорском пустињаку која је потом постала чувена. Крајње изнурен од страдања, он хтеде да напусти пустињу и промени свој начин живота. Тада му се у сну јави Господ, распет на Крсту, и рече: „С Крста се не силази, са Њега скидају.” И те речи Господ трипут понови. А онда се виђење заврши.34

Са посебним страхом отац Софроније први пут дотиче скривену тему богоостављености којој ће посветити тако много пажње у следећим књигама. Када се подвижник учврсти у својој љубави према Богу, тада почиње једна од најтежих провера: Бог као да га оставља. То се збива са подвижницима најжвршћим и најпостојанијим у својој љубави према Богу: „Слава Богу за све. Премда нам је тежак живот. Хришћански ‚живети’, у дословном смислу те речи, немогуће је. Хришћански се може само ‚умирати’ хиљаду пута свакога дана.35 Треба непрестано убијати душу своју у овоме свету, вазда умирање Господа Исуса носити да би се и живот Његов јавио у нама.36 Испоставља се да колико смо ‚живи’ у овом свету, толико смо ‚мртви’ у Богу. Али постоји и ужасно стање богоостављености. За човека више ‚нема живота’ у овом свету, то јест не може да живи овим светом, сећање на други Божански свет га вуче ‚онамо’, али и поред тога мрак окружује душу.”37

Са свог неикуства Балфур је богоостављеност коју је доживео отац Софроније упоредио са мраком „мистичне ноћи” Јована од Крста. Будући још недовољно дубоко упознат са православном традицијом, Балфур није знао да је учење о богоостављености неотуђиви део аскетског предања православног Истока. О богоостављености су писали највећи подвижници – преподобни Антоније Велики, Исак Сирин, Макарије Велики, Максим Исповедник, Силуан Атонски и многи други, чији је духовни наследник био и отац Софроније.

Настојећи да проникне у суштину страдања, отац Софроније пише: „Када су туге моје душе, непрестано јачајући, достигле, изгледа, врхунац, тада сам ја, не путем апстрактних философских расуђивања, већ живим и дубоким осећањем срца, познао цену људске душе, то јест да је она вреднија од целога света. Страдања доносе тако велики плод да када бисмо били разумнији, не бисмо желели да ‚сиђемо с Крста’.”38

Светогорско искуство богоостављености било је за оца Софронија први корак ка откривању највеће тајне људских страдања. У својој последњој књизи отац Софроније пише: „Када Бог види да више ништа у целоме свету не може поново да отргне душу од Његове Љубави (уп. Рим. 8, 35-39), тада наступа период искушења, истина, мучних, али без којих би остале непознате дубине тварног и нетварног начина Постојања. ‚Сурово’ је то искушење: невидљиви мач те одсеца од љубљеног Бога, од Његове невечерње Светлости. човек бива погођен на свим плановима свога бића. Потпуно му је непознато где је узрок томе што је ‚свеза љубави’ која се у молитви попут Гетсиманске чинила коначном, замењена паклом богоостављености. Одговор на ову недоумицу налазимо у 12. глави Посланице Јеврејима, поготово у стиховима 26-29. Али пре и после свега имамо ‚пример’ у Самом Христу: на Голготи, прикован за крст, Он пита Оца: ‚Зашто си ме оставио?’ и одмах затим: ‚Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух.’ (Мт. 27, 46; Јн. 19, 30). Дакле, ради нас је откривена Тајна Љубави Божје: пуноћа кенозиса претходи пуноћи савршенства.”39

О величини човековој и о његовом назначењу

У својим наредним књигама – „Старац Силуан”, „Видети Бога као што јесте”, „О молитви”, „Рођење за Царство Непоколебиво” – отац Софроније много пише о томе колико је велик човек. Његове смеле речи о равнобожанском достојанству човековом уоште не проистичу из необуздане гордости или прелашћене сујете. Писма бацају светлост на праве изворе његове антропологије чији су корени у многовековном предању светих Отаца: „Ми се надамо учешћу у животу вечном. Али, у ствари, постајући вечан, човек постаје не само бесмртан, веч и беспочетан. Свети Григорије Палама је тако мислио, позивајући се на Свете Оце... А када ‚Бог буде све у свима’40, тада ћемо и ми бити поседници вечности, и  више не  делимично, већ потпуно. Том ‚крају жеља’ стреми душа ‰и како се мучи док га не достигнеŠ. Тек тада ће бити могућа ничим не помрачена радост”41. У том смислу писма настављају велику традицију Светих Отаца који уче о обожењу човековом. Будући причесник и носилац Божанске благодати, човек и сам цео постаје бог.

Нека не послуже ове речи на спотицање оних који по гордости себе сматрају достојним овог звања као нечег заслуженог. „Пут ка богосиновству је покајање” – пише отац Софроније.42 Његове речи се одликују трезвеношћу у којој нема ни трунке било какве машталачке сујете: „Сада се веома често говори о богосиновству, али се мало говори о путу до њега. А тај пут је покајање. Нигде наша душа Бога као Оца не познаје тако јасно као у покајању. Човека који се каје Бог прима као блудног сина, и радује се због њега јер мртав беше и оживе, изгубљен беше се и нађе се (уп. Лк. 15, 32).”43

О догматској свести

Из писама постаје очигледно да богословље у њима достиже ону висину када је догматска свест већ нераскидиво везана за читав ток унутарњег духовног живота. Богословски дијалог са Балфуром заправо показује како свака промена у догматској свести неизбежно мења у одговарајућој мери и начин духовног живота. И обрнуто, одступање од истине у унутарњем духовном животу повлачи за собом промену у догматској свести. Ум, осењен Божанском благодаћу, носи у себи целовиту слику свег бића, где се свака појава у духовном животу процењује Божанском Истином. У том смислу писмо бр. 28 „О православној догматској свести” је несумњиво ремек-дело богословске апологетике које садржи у себи савршено и целовито виђење догматске основе православног подвижништва. Оно је било написано као одговор на сумње Балфура у погледу васељенске истине Православља, када је он био почео да тражи нешто „више” и „универзалније”. У писму се може пратити доследно разјашњавање принципа јединства еклисиологије, догматике и аскетике: „Три ствари не схватам”,  пише отац Софроније:  1) недогматску веру, 2) нецрквено хришћанство, 3) неаскетско хришћанство. И ово троје: Црква, догмат, аскетика (то јест хришћански подвиг) – за мене је један живот.”44

Отац Софроније јасно показује да је аскеза у човековом животу практични одраз његовог догматског виђења. Нема у духовном и аскетском животу ничег случајног, јер је „све важно”: „У основи сваке аскетике нужно лежи ова или она идеологија (догмат). Свака религија – паганство, јудаизам, ислам, пантеизам, хришћанство – има своју аскетску културу, различиту од других, и та различитост је условљена различитошћу догматских представа.”45 Притом је догматика, као словесни израз истине, неотуђиви посед Цркве: „Ја сам се некако у себи уверио”, пише отац Софроније, „да ће одрицање од Цркве довести до одрицања од проповеди апостола... Логос постаде тело.46 Управо тог Оваплоћеног Логоса, видљивог, чујног, опипљивог, проповеда Црква у својим догматима.”47

У једном од писама отац Софроније пише: „Хришћанин обавезно треба да буде подвижник.”48 Подвиг богопознања на који надахњује ова књига заиста превазилази меру човека. У томе је њена оригиналност и истинска јеванђељска димензија. Позив књиге одговара речима самога Христа: Будите савршени, као што је савршен Отац ваш на небесима (Мт. 5, 48). Људски разум клоне при мисли како је могуће поверовати у ово назначење и одважити се на овај подвиг. Али непобитне су речи Господа који нам је заповедио:

„НЕ БОЈТЕ СЕ!”49

                                                                      јерођакон Николај Сахаров

          Превод сачињен према издању: Архимандрит Софрониј, Подвиг богопознаниЋ. Писџма с Афона (к Д. Балџфуру), >ссекс (ПатриарШиј Ставропигиалџнњј СвЋто-Иоанно-Предтеченскиј Монастњрџ), Москва, стр. 10-38.   

                                                          са руског превела Снежана Јелесијевић

ИСТИНА бр. 1

ИСТИНА бр. 2

ИСТИНА бр. 3

ИСТИНА бр. 4

ИСТИНА бр. 5

ИСТИНА бр. 6

ИСТИНА бр. 7

ИСТИНА бр. 8

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio