Свештеномученик Филумен Јерусалимски

Новоканонизовани преподобномученик Филумен, чија је канонизација извршена у Јерусалимској и Руској Патријаршији је имао брата близанца, старца Елпидија. Данас ми објављујемо фрагменте успомена њихових рођака и ближњих о браћи Хасапис.

Георгије и Магдалина Хасапис из Орунде су имали тринаест дјеце. Десет од њих су остали живи, од тога двојица браће близанаца Софоклис и Александар су постали монаси. Један од њих Елпидије је окончао свој пут на св. Гори у Новом Скиту, а други Филумен је ритуално убијен од стране Јудеја-фанатика у Светој Земљи и прибројан је лику светих. На њиховом родном острву Кипру њих помињу све ове године, нарочито у Орунди и Никозији у манастирима Ставровуни и Махерас. Почетком 1980-их година кипарски новинар Клитос Јоанидис је сабрао успомене рођака преподобномученика Филумена и јеромонаха Елпидија. О њима увијек говоре заједно.

Сведочанство Пенелопе Илиаду

„Ви сте рођака старца Елпидија и преподобномученика Филумена и имали сте могућност блиско да контактирате са њима. Реците нам неколико ријечи о сваком.

гђа. Пенелопа „Ми смо расли заједно до 14-годиишњег њиховог узраста. Ја сам била шест година млађа“.

К. Ј. Александар и Софоклис су њихова имена?

гђа. Пенелопа Да. Сваког љета ја сам са својом тетком одлазила у село. Тамо смо ми имали баку која је била веома предана Цркви. Свако вече она нам је давала да по реду читамо Минеје. На Филумена и Елпидија баба је имала силан утицај. Они су више од свих нас слушали њу. И били су најпримјернији вјероватно зато што су били најстарији.

Моја два брата су била из многодјетне породице. Од 13 дјеце, троје су умрли, а 10 остали живи. Њима због тога нико није много удјељивао пажњу. Они су једном тајно отишли у манастир Ставровуни, сами, пјешке. Тада им је било 14 година. Нама су рекли да су Алекос и Софокл побегли од куће у манастир. Њихови родитељи су били Божији људи и то су лако примили.

К. Ј. Како су звали вашу тетку, мајку браће?

гђа. Пенелопа Магдалина, а тетка Јоргис. Када су они сазнали о одласку дјеце у манастир, они су сматрали грехом да их оду довести кући, јер су дјеца хтјела да себе посвете Богу. И сама браћа, када су им предложили да се врате у Никозију нису пристали и у манастиру су провели око пет година. Нису се враћали у град јер су сматрали да је свијет пун греха.

Када су једног од њих забољеле очи игуман им је рекао: „Ви требате отићи у Никозију“. Они су тада дошли и ми смо се срели. Мени је тада било 13 година и ја сам ишла у средњу школу. Након дугог времена ја сам их видела. Два монаха! Са брадама! Веома кратко су они остали у граду. После су се вратили у Ставровуни и нисмо били у контакту. Тада није било телефона. Њихови родитељи су се увјерили да су запосве предали своју дјецу у руке Божије.

Недуго затим из Јерусалима на Кипар су дошли монаси. Један од њих се, колико ја памтим, звао Паладије. Он их је видео и чуо. Браћа су имали дивну косу. Када су они пјевали могло се мислити да пјевају анђели. Тада је он рекао да ће их узети са собом да их образује. Ја се сјећам да је то било 1933.-1934. год.

Они су стигли у Јерусалим и тамо су завршили Светогробску школу. Оба су хтјели да уче богословље. Но патријарх им је рекао:,,Довољно“. И тада је Елпидије отишао на Кипар, одакле се благодарећи ходатајству Александријске патријаршије обрео у Африци. Он је пошао тамо да би зарадио новац за школовање. После је он отишао у Русију па у Енглеску, а затим у Атину, гдје је служио у Црвеном крсту.

А Филумен је остао у Палестини. „Када ћете доћи?“, питао је моју мајку која је 5–6 пута ишла заједно са мојом тетком у Свету Земљу и оне су живјеле код оца Филумена. И мени је поручивао: „Реци Пенелопи и њеном мужу (он се веома лепо односио према моме мужу) нека дођу и ја ћу их примити. Мене мучи грижа савјести, што ја нисам отишла њему.

Живот оба брата близанца је био свет. Када је Елпидије, као игуман манастира Махерас, долазио код нас кући, ја се не сјећам да се он било када жалио или било кога осуђивао или о било коме било шта говорио.

И 1952.г. када смо се сусрели са оцем Елпидијем и оцем Филуменом у Продрому, ја сам видјела да они воле један другога! Они су били прави близанци и душом дјеца Царства. Оца Филумена су убили на његов имендан 29.новембра 1979.г.

К. Ј. Да ли сте чули о томе шта је о. Елпидије осјетио на Светој Гори тај моменат када су му Јевреји заклали брата?

гђа. Пенелопа: Да, у тај моменат Елпидије је осјетио, да се нешто унутар њега раздјелило (распукло) на два дјела. Када су отворили гроб оца Филумена, из његовог мртвог тјела се ширило благоуханије по читавом крају.

К. Ј. Он је себе осветио мучеништвом?

гђа. Пенелопа: И данас чини чудеса. Читави животи оца Елпидија и оца Филумена били су посвећени Богу. Они нису имали ништа, осим расе. У наше тешко вријеме савјетовали су: „Молите се Богу“. Ја сам била задивљена њиховом вјером. То је прекрасно-вјеровати у Бога. Вјеровати потпуно - „Блажени сиромашни духом“. Они су били мирни духом. Ја их никад нисам видјела у гњеву, они се никада нису раздраживали један на другога. Брате, брате - било је њихово јединствено обраћање једног према другоме.

Из успомене Георгија Илиаду

Моје приснопамјатне ујаке, оце Елпидија и Филумена ја сам упознао љетом 1952.г. Ја сам тада био ученик основне школе и памтим, као да је то било јуче, утисак, који су они оставили на нас. Они су били кротки, добри, радосни и заједно са тим строги. Када су они говорили или гледали на нас ми смо осјећали њихову бесконачну љубав према нама. Од 1952.г. до краја живота оца Филумена нисам сусрео. После тог жестоког убиства ја сам замолио комадић његове расе, која је била на њему у моменту мучеништва. Тај мали комадић миомирисне тканине ја сам поклонио сину.

Сведочанство старца Елпидија

Мог брата оца Филумена је убио Јевреј у Јерусалиму. И патријарх је непрестано тражио да дају његово тијело које се налазило 5 дана на медицинској експертизи. Тијело нису давали. А када су дали, лик о. Филумена је био блистав. Ја нисам могао отићи на опело због страшне временске непогоде.

О. Филумен је био човек благородне душе, он је творио добра дјела свима. Он никога није увредио за 46 година колико је живио усред тог многољудног свјета. Често се он правио јуродив и тако се „скривао“ од људи. Он је исцјељивао многе Арапе, бјесновате, али је скривао то. Он је био изабраник Божији и Бог га је примио. О када би и нас Господ удостојио мученичког вијенца.

превод са руског:

игуман манастира Крке

архимандрит Герман (Богојевић)