ДИСКОНТ ИГУМАН И УСТАШКИ ВАСКРС

Било би добро дознати што о Јелисеју мисле Карамарко и Шимоновић

Тко је то игуман Јелисеј? Прецизно говорећи, он вам је дисконтни рент-а-поп, с посљедњим боравиштем у лијепоме црногорском граду Никшићу, који се неки дан, на позив роја задарских усташа, почео представљати као духовни и вјерски ауторитет хрватских православаца. Наравно, излишне би биле ријечи за Јелисеја, не бисмо његове наручитеље називали усташама, нити бисмо о свему томе у овај прољетни уторак уопће и размишљали, да борбени Никшићанин, кандидирајући се за хрватскога патријарха, није рекао: “На отпоре смо спремни, епископи и политичари већ су упућивали протестна писма Влади, али добили смо одговор да нема запрека да се у Хрватској обнови Хрватска православна црква. Још горе нападе очекујемо од српских политичара у Хрватској, но људи требају схватити да живе у Хрватској и да су ту добродошли, а тко жели другу вјеру и идеологију, нека иде из Хрватске.”

Осим чињенице да је Хрватска православна црква прошли пут настајала као међуфаза у усташкоме геноциду над Србима, проблем с таквом вјерском институцијом састоји се у томе што данас, у прољеће рецесијске године Господње, не постоје Хрвати православне вјероисповијести. Чак ни она двојица задарских ентузијаста, који су Јелисеја зовнули да им се прикључи, нису учинили оно што би у вјерском, али и у техничком смислу, требало бити основном претпоставком оснивања црквене заједнице до које им је толико стало: нису конвенирали на православље, или да се послужимо свима разумљивим језиком, нису се кренули крстити с три прста. Схватљиво је да нису, јер би у том случају Иво Матановић и Какосеонозове Радовић морали самима себи одвалити барем пар дисциплинских шамара, у складу с домољубљем и идеологијом коју заступају.

Хрвате православне вјероисповијести могуће је на почетку двадесет првога стољећа произвести на два начина: или да се љути поскок-десничари још једном жртвују, па да, скупа с оним својим пјевачем, прихвате православље, пљуну и презру римскога папу, или да се, како је то предлагао и доглавник из школске лектире министра Радована Фуцхса, трећина преосталих хрватских Срба побије, трећина их се протјера у Србију, а трећини се понуди Јелисеја за патријарха. У посљедњему стољећу није изумљен трећи начин производње Хрвата православаца. Уосталом, и самом је игуману то било савршено јасно када је својој српскоправославној субраћи по обреду поручио: “тко жели другу вјеру и идеологију, нека иде из Хрватске”.

На тај начин је јасно и недвосмислено декларирао што су, заправо, крајњи циљеви његових политичких покровитеља и који је једини разлог због којега би се формирала Хрватска православна црква. Рекао је оно што је Иво Матановић покушавао изрећи на неки други, католичком уху прихватљивији, да не кажемо лицемјернији начин.

Игуман Јелисеј вели да су добили одговор “да нема запрека да се у Хрватској обнови Хрватска православна црква”. Не прецизира од кога је добивен такав одговор, али авај, изговара то у истој реченици у којој је споменуо и хрватску Владу, па нас наводи да закључимо како се одговарањем бавила нека служба која је блиска овој високој националној институцији. Било би занимљиво знати о којој се служби ради и што предсједница Владе Јадранка Косор, фришко ободрена благословом Бенедикта Шеснаестог, мисли о оснивању Цркве у коју би ваљало утјерати оно наших православаца што их је још остало, е да умјесто тога не би, као ономад 1941, били утјеривани у благо прегријану глинску цркву.

Али прије него што се госпођа премијерка не састави са својим мишљењем око дотичнога проблема, још би занимљивије било знати што о њему мисле министри Карамарко и Шимоновић, те надлежне судске и полицијске службе. Наиме, игуман Јелисеј је, како смо у новинама прилично недвосмислено могли прочитати, Србима и вјерницима Српске православне цркве у Хрватској рекао да могу ићи из Хрватске. Учинио је то, формално и церемонијално гледајући, с поприлично високог мјеста, позивајући се на ауторитет Господина Бога, те хрватскога народа и државе. Није ли тиме починио казнено дјело? Министар Шимоновић лако би се могао досјетити које. Поготову ако га нетко из Бруxеллеса о томе нешто приупита, а хоће, ако Бог да.

Извјесно је да се након одласка Иве Санадера у Хрватској догађа идеолошка ретардација унутар владајуће структуре. Оно што је претходни премијер ауторитативно и симболички отклонио, наредивши рушење споменика Јури Францетићу, враћа нам се од првих дана госпођине владавине, када је расположење домаће и иноземне јавности тестирано дипломатском нотом упућеном Швицарској, због одбијања визе Марку Перковићу. Питање је само је ли то посљедица идеолошке смушености, или је Јелисеј Никшићки наш човјек на терену.

Пише Миљенко Јерговић

Преузето са: http://www.jutarnji.hr