НДХ НА ЖИВОТУ

Фотомонографија "Живот у НДХ" резултат је већ обављених дијалога између у њој садржаних фотографија и њезина издавача, уредника и изборника. Један је можда, гледајући се у њима, видио Какав Такав Профит, други је можда видио Повијест Ослобођену Идеологије, а трећи Фотографије Које Говоре.

У издању издавачке куће Еуропапресс холдинга, као додатак дневнику "Јутарњи лист", штампана је и по 19.90 куна продавана фотомонографија "Живот у НДХ". Премда предговор носи наслов "Слике живота, слике смрти", ништа од тога – ни живота, ни смрти – нема у овој "фотомонографији". Ништа осим слике и потписа. И управо то одсуство како живота тако и смрти, навело ме да напишем овај текст. Боље рећи фрагменте или фрагмент нечега што би могло бити текст кад се обнови вријеме текста.

Фотографије саме по себи немају значења. Оне су слике у огледалу испред којега нема оних који су се у њима огледавали. Njихово се значење почиње обликовати тек онда кад ми станемо пред њих. На мјесту оних којих више нема, а у којима се огледамо, који су сада наша огледала. Неовисно о томе колико у њима препознавали себе, а колико неког другог. Зато се и значење фотографије обликује у некој врсти дијалога. Тако је ова фотомонографија резултат већ обављених дијалога између у њој садржаних фотографија и њезина издавача, уредника и изборника. Један је можда гледајући се у њима видио Какав Такав Профит, други је можда видио Повијест Ослобођену Идеологије, а трећи је можда видио Фотографије Које Говоре. Било како било, ова је "фотомонографија" слика нашег стања. А какво је то стање слике саме не говоре много. Оне попримају рукопис тек кад прочитамо потписе испод њих. С тим потписима њих се гледа као један безопасан, скоро баналан сликопис.

Два доласка

Фотомонографија почиње и завршава с два "доласка": један "Нијемаца", други "партизана". Године 1941. долази њемачка војска која је, како фотографија каже, "на главни загребачки трг накрцала сву силу својих возила да покаже своју снагу", а "грађанима је", као што се на фотографији лијепо види, "било допуштено разгледавати их, сликати се и разговарати с војницима". Дакле, Нијемци су 1941. дошли у Загреб да његовим грађанима покажу своју снагу, али "како је у Загребу прија рата било размјерно мало аутомобила и других возила, нагло закрчење улица њемачким возилима изненадило је грађане". Да ли та ненавиклост грађана на толика прометала или пословични њемачки гостински војнички бонтон, довели су до тога да се за тенкове с Јелачићева трга "пронађе прикладнији смјештај на руској фронти".

Године 1945. долазе партизани, па су тако умјесто њемачких тенкова "Илицом ... тутњили ...совјетски тенкови Т-34 с партизанском посадом". Истина, њих грађани због страха од "могућих сукоба између партизана и заосталих њемачких и усташких снага" нису дочекали на улицама. (Иако се може видјети и на фотографији с тенком приличан број људи на улици, као што се на другој види масу која дочекује улазак партизанске пјешадије.) Једном ријечју, "долазак", речено је све: нити је њемачка војска окупацијска нити је партизанска ослободитељска. Оне су у најбољем случају дошљачке – једна из правца Чрномерца а друга из правца Дубраве.

Разврставање на Србијанце и пречане

На 16. страни "фотомонографије" налази се фотографија на којој се види радник који с дугачких љестава са зграде "на углу Јуришићеве и Петрињске улице у Загребу" скида ћирилична слова иначе двописменог назива Српска банка, јер "одмах након успоставе Независне Државе Хрватске, власти укидају Српску банку и пословање предају Поштанској штедионици". Укидање једне банке и скидање њезина ћириличног назива изгледају као готово уобичајене и безазлене радње у временима промјена, поготову уколико је то у складу са "Законском одредбом о забрани ћирилице с Проведбеном наредбом Министарства унутарњих послова". Зато ни у њезину оквиру, ни у потпису, ни на њезиној полеђини нема "Наредбе за евакуацију Срба у Загребу који станују у одређеним сјеверним дијеловима града" ("Хрватски народ", бр. 85, 8. свибња 1941. стр. 3), која се има провести у року од 48 сати. Мјеста није било ни за "Одредбу да се Срби смију кретати Загребом само дању" ("Хрватски народ", бр. 85., 8. свибња 1941. стр. 3). Мјеста није било ни за одлуку о секвестрацији српске имовине у Загребу (па се ваљда зато уз фотографију излога књижаре "Велебит" не каже да је та данашња "Просвјетина" књижара била власништво српских обитељи а цијела зграда на Цвјетном тргу власништво Српске православне црквене опћине загребачке).

Разумљиво да уз све то није могло бити мјеста ни за оне који су заједно са загребачким Жидовима одведени у логор Керестинец, па ту, како ми је недавно приповиједао Бранислав Ћелап, познати загребачки издавач којем је отац био познати загребачки књижар, разврставани у двије групе: у Србијанце и пречане. Србијанци – уколико већ раније нису "самоиницијативно" отпутовали комфорнијим вагонима – сточним су вагонима отпремани у Србију, док су пречани разврставани у двије групе: сјеверну (Славонија и Сријем) и јужну (Кордун, Банија, Лика и Далмација). Они из сјеверне су изгнани у завичајне опћине с обавезом вишекратног јављања полицији, док су они из јужне групе (заједно са загребачким Жидовима), завршавали у госпићким логорима, односно безданим велебитским јамама. Није ни чудно што на фотографијама "Живота у НДХ" ништа од овога није снимљено кад се на фотографији глумаца Хрватског државног казалишта јасно види како је "Душан Жанко, ... иако вјеран усташком поретку, сачувао бројне глумце српског подријетла и комунистичке прошлости". Због те чињенице вјеројатно није било мјеста ни за спомен оних глумаца које се није успјело "сачувати", него их се објесило пред њиховим казалиштем.

Гријех неспомињања

Међу фотографијама које показују живот на "улицама, трговима и аренама", на страни 50. и 51., налазе се оне које показују "два младића одјевена према моди тог времена" како "необавезно чаврљају, док иза њих ходају два (иако се и без наочала види да су тројица! оп. М. П.), припадника њемачког Wехрмацхта који су добили излазак у град", даривање дјеце за "дјечји најдражи благдан" Светог Николу, те аутобус бањалучког пријевозника Михаљевића из којег излазе "сирочад с Козаре" под будним оком старатељице. Потпис уз слику каже да је "након њемачко-усташке офензиве на Козару 1942. године, остало много сирочади". Каже се и то да су их "усташе довеле у Загреб и одлучиле одгојити у новом духу". Ни тко су, ни како су постала сирочад, ни колико их је, ништа до офензивске сирочади која је збринута у Загребу и одгајана у новом духу. Ни ријечи о томе да је та група дјеце одјевених у усташке униформе с усташким знамењем на капама мали број од преко 23.000 козарачке дјеце од којих је, попут оне с Кордуна, Баније и Славоније, велик дио од глади и болести с мајкама или само помрло у логорима попут Градишке, Сиска и Јастребарског. Нигдје ни међу сестрама кармелићанкама, којима је Павелић повјерио скрб о сирочади, нема спомена о Диани Будисављевић, Аустријанки поријеклом, супрузи Јулија Будисављевића, професора медицине и утемељитеља Завода за кирургију на Медицинском факултету у Загребу, која заједно с невеликом групом (Миром Кушевић, Марком Видаковићем, Ђуром Вукосављевићем, Иванком Џакула и Камилом Бреслером), од 23. листопада 1941. па све до коловоза 1945. настоји збринути и збрињава козарачку, кордунску и дјецу оних који су завршили у њемачким радним логорима.

Како пише Јосип Колановић, израдила је картотеку за 12.000 дјеце, одговорила на око 4.000 упита родитеља из њемачких логора о судбини њихове дјеце, те око 1.000 из различитих дијелова Хрватске. Нигдје ни једне ријечи о Законској одредби о уређењу правног положаја државне сирочади ("Народне новине", бр. 266., 20. студени 1943.), а по којој одредби су тако дјеца српске националности преименована у хрватска имена, преведена на католичку вјероисповијест, административно им је одређена завичајност и година рођења, док им је за датум рођења одређиван 10. травња!

Онда Душан Зелембаба, данас Стево Карапанџа

На страни 54. и 55. велика је фотографија која негдје на Цвјетном тргу, испред данашње Привредне банке, приказује грађане окупљене око информацијског ступа. У потпису стоји да су грађани главне информације "добивали с огласа облијепљених на ступовима. Ту су се могле наћи свакојаке информације. Од промјене возних редова, најава за казалишне представе и листе стријељаних особа". Ова фотографија и њезин потпис најбоље илустрирају оно што сам рекао на почетку текста о томе како у овој "фотомонографији", коју писац предговора жели спасити насловом "Слике живота, слике смрти", заправо нема ни живота ни смрти. Кад би било једног било би и другог. А у Загребу је, да о другим дијеловима Хрватске не говоримо, било смрти, али не оне која иде уз живот какав се сугерира у наслову ове "фотомонографије". Но ту се смрт нити слика нити потписује. Она је, ваљда по узору на стање нашег данашњег новинарства, које карактеризира уређивачки четвероред: ред политичког скандала, ред колумни, ред секса и помодности те ред црне кронике и спорта, сврстана међу информације о возном реду и распореду казалишних представа. И то означена као "листе стријељаних особа"! И као што се из "возних редова" не види до каквих је промјена у њима дошло, тако се ни из "листа стријељаних особа" не види да ли је код њих дошло до неких промјена и уколико јесте зашто се то догодило.

Тако се не види да ли је један од првих стријељаних у Загребу, кухар хотела "Еспланаде", Душан Зелембаба (којем је инкриминиран вербални деликт говорења против "нове власти"), жив или мртав. Исто вриједи и за Будислава Борјана, који је због "комунистичке пропаганде" стријељањем ослобођен даљњег издржавања затвора у лепоглавској казнионици. Будући да нису стријељане, већ премлаћене, то се с још мање сигурности може рећи за загребачке трафикантице, сестре Зденку и Рајку Баковић. Уосталом као и за све оне који су након оружаног напада на усташку патролу код Ботаничког врта или након диверзије у ресторану "Медулић", који је служио као менза њемачких официра, били похапшени било као "извршитељи" било као "интелектуални зачетници", а који су стријељани било у Дотршћини било у Ракову Потоку. "Листа стријељаних особа" не спомиње ни Ивана Видњевића, предсједника покретног пријеког суда, који је већ 1942. прослављао неколико хиљада пресуда стријељањем, међу којима и пресуду др. Павлу Лончару, професору реторике на Богословном факултету, због тога што је код власти протестирао због прогона и убојстава Срба.

Ето, таква могу бити "средства приопћавања". Увијек их нешто раздваја од живота и смрти – једанпут листе други пут топ-листе.

Једна идеологија замијенила другу?

Након што су 1945. једни отишли, а други дошли, тргови су се поново почели пунити политичким скуповима, па је "у врло кратком времену једна идеологија замијенила другу. И једна и друга тоталитарна". А што се види по томе што су "имале сличан начин комуницирања с народом. Велики скупови, параде и масовке". Истина, ова нова је женама узела "стране журнале" и осигурала да "равноправно с мушкарцима судјелују у изградњи социјалистичког друштва" те увела "равноправност између латинице и ћирилице", као што је она прва ваљда женама осигурала "стране журнале", а Србима "узела ћирилицу".

Дакле, није један живот, као што сугерира назив ове "фотомонографије" замијењен другим, већ је само једна идеологија замијенила другу. А живот, као и ми који се огледамо у његовим сликама, ми смо ваљда само објект идеологизације и дезидеологизације. Ми као да немамо идеје, увјерења, вјеровања. Ми као да не припадамо ничему доли голом животу, голом себи или голој нацији. Ми као да смо тек рођени или тек што смо умрли. Ми као да немамо свијета, већ само живот. Ми као да имамо само огледала живота и оне који потписују наше слике у њима. А у којим се сликама ми никад немамо прилике огледати. Нити их се ослободити!

И управо је то оно најгоре и најопасније у овој "фотомонографији", а не њезина евентуална носталгичност према животу у НДХ или другачије оживотворење повијести. Она нас не само лишава одговорности за наше бивше идеје и њихова дјела, већ нас чини неспособним да будемо одговорни за наше будуће идеје и њихова дјела, а у славу Недужности Живота.

Милорад Пуповац

Преузето са: http://www.snv.hr