УСКОРО ИЗЛАЗИ БИОГРАФИЈА
АЛЕКСАНДРА СОЛЖЕЊИЦИНА 

Најпознатији живи руски писац Александар Исајевич Солжењицин прославио је 11. децембра 89. рођендан тихо, у кругу најуже породице. Руски политичари су га овог пута ,,заборавили" и нису му, као некад, помпезно преко ТВ честитали празник, заокупљени, вероватно, својим фотељама и расподелом "изборног плена". Зато су се издавачи потрудили да припреме његову прву биографију на руском језику. Већ почетком идуће године издавачка кућа "Молодаја гвардија" објављује Солжењицинову биографију коју је написала Људмила Сараскина, познати филолог, која је углед стекла истражујући дело Фјодора Михајловича Достојевског. Уз више од хиљаду страница текста о Солжењицину објавиће се и 120 његових фотографија. Сараскина, која је долазила код писца на дачу, на магнетофонској траци снимила је десетине сати његовог казивања.

- У 2001. години почела сам да састављам летопис живота Александра Исајевича. Схватила сам колико је до сада написано лажи о њему,  каже Сараскина. На сва моја питања са стрпљењем и подробно је одговарао. Тако смо уз помоћ старих војних карти установили цео његов ратни пут... Причали смо и о његовом детињству, младости, о боравку у Гулагу. Тако је настала књига која ће бити објављена у едицији ,,Биографија се наставља", објашњава Сараскина.

Велика заслуга у припреми ове књиге припада и пишчевој супрузи Наталији Солжењицин. Она је водила дневник док су се налазили у двадесетоголишњем изгнанству. Осим дневника, сачувана су и приватна писма. Наталија Дмитријевна Солжењицин сачувала је тридесет свезака, из којих се најбоље види како су писац и његова породица живели У САД.
Биографија, коју је писац уз неколико ситних корекција одобрио, завршава се 11. децембра 2007. У њој је обухваћен и повратак у Русију, путовање по земљи, говор у парламенту 1994. године... При крају текста биографије, говори се и о великој полемици коју је изазвала његова књига о саживоту са Јеврејима ,,Двеста година заједно".

И док болестан Солжењицин (непокретан, у колицима), свакодневно руком исписује нове странице текста, намеће се питање шта живи руски нобеловац представља за данашње генерације Руса.

После распада СССРа и Солжењициновог повратка у земљу, према њему су многи на Западу и изменили став. Олако су му лепили етикете ,,руског националисте" и ,,православног мистика''. Његова оштра критика совјетског система и полицијског режима и логора Западу више није била потребна, јер је нестао главни идеолошки противник, СССР. Њима није био потребан Солжењиции као руски патриота који пати због тога што су Јељцин и сарадници урушили земљу.

Велики талас напада на Солжењицина догодио се кад је објавио књигу ,,Двеста година заједно", где је покушао да објасни односе Руса и Јевреја кроз историју. Иако није измишљао историјске чнњенице, његови противници су га напали, називајући га духовним оцем антисемита у Русији. Солжењицин је, изгледа, био добар Западу само док је био велики противник совјетског система, чега су га многи прогласили ,,највећнм дисидентом 20 века".
Као официр Црвене армије, Солжењицин је био ухапшен у фебруару 1945, јер је у писму свом школском другу лоше говорио о Стаљину. Кад су ,,санитарци душа" прочитали шта пише официр Александар Исајевич, затворили су га и осудили на осмогодишњу робију. За време боравка у лотору, оболео је од рака и правим се чудом касније излечио. Они који памте податке из његове биографије, знају да је у новембру 1969. био искључен нз Савеза писаца СССРа, а годину дана касније добио је Нобелову награду. Четири године касније у Паризу је штампан ,,Архипелаг Гулаг", а исте године је ухпашен и протеран из СССРа.

Ни по повратку у земљу, Солжењицин се није плашио да нзнесе своје оцене о бившим, нити о садашњим политичарима. У разговору који је ове године дао немачком ,,Шпиглу", оценио је оца ,,перестројке" Михаила Горбачова као наивног политичара, а Вориса Јељцина као неодговорног, јер је дозволио велику пљачку. За Влалимира Путина је рекао да се ухватио тешког посла да подиже опљачкану земљу са осиромашеним деморализованим народом.

Пре неколико година, после дугог ћутања, Солжењицин је у интервјуу другом програму ТВ Русије отворено рекао да је у Русији демократија тек у повоју. Велики писац мисли да се у Русији уместо праве демократије створила политичка класа. То је група људи, који су изјавили да су професионални политичари и намеравају да се баве политиком.
          Демократија се не може насадити као поклопац. Она може само да расте као све што расте одоздо нагоре. И мора пре свега да се развија у малим пространствима.

На питање какав је данас однос Руса према Солжењицину, не може да се да једноставан одговор. Неспорно је то да је и даље ауторитет старијима, онима који знају шта су били логори у систему Гулаг. Додуше, има међу њима и оних који му замерају зашто је емигрирао на запад, а онда, отуда, нападао власт своје државе, ма каква она била.

Кад је о младима реч, за Солжењицинове књиге занима се мали број њих. У овим временима таква врста литературе није више у моди. Они који су хтели да сазнају истину у стаљинистичким мучилиштима све су одавно прочитали, будући да су Солжењицинове књиге штампане почетком деведесетих година у милионским тиражама и за мале паре куповале су се испред сваке метро станице у Москви и већим градовима. Биће свакако занимљиво видети како ће се продавати ново издање његовог ,,Архипелага Гулаг" које је штампано са допунама: писац је први пут уврстио права имена људи о којима пише.

Наравно да и међу данашњим нараштајима има оних које интересује прошлост свог народа. Што се тиче оних других који су се "уклопили" у свакидашњицу ,,новог капитализма" у Русији, они и не читају књиге. За њих су текстови о мучењима у Стаљиново време чак и из пера добитника Нобелове награде  анахрони.

Путин

- Путин је почео да обнавља разрушену и опљачкану земљу. Ти напори нису одмах били примећени и оцењени. Нема ниједног примера у историји да човека који је кренуо да јача своју државу и њену управу хвале вани - казао је Солжењицин објашњавајући зашто на Западу критикују Путина да није довољно демократичан. Велики писац објашњава да је парадоксално да на Западу хвале оне руске политичаре који су разрушили своју земљу, а нападају Путина који настоји да је подигне.

КГБ

На питање новинара ,,Шпигла" како то да је примио државну награду из Путинових руку, који је својевремено био шеф службе наследнице КГБ, који га је некада жестоко прогонио, Солжењицин је одговорио:
- Путин је био официр те службе, али није био истражитељ КГБ, ни начелник Гулага. Он је радио у спољној обавештајној служби која се ни у једној земљи не пориче, него се чак хвали. Нико не кори Џорџа Буша старијег што је био шеф ЦИА.

Демократија     

- Пре више од десет година појавио се бесмислени пројекат: насађивање демократије целом свету. У САД су схватили демократију на чудан начин, умешали су се у Босни, почели су да бомбардују Југославију, затим Авганистан, па Ирак, ко је следећи... можда Иран. У САД морају да схвате да демократију не могу донети на бајонетима, она се не може насадити - објаснио је Солжењицин у интервјуу руској ТВ.

Отрежњење

- Кад сам се вратио у Русију 1994, овде сам затекао скоро обожавање западног света и државног уређења. Треба признати да се то обожавање није темељило на знању већ на одвратности према бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Ситуацију је изменило жестоко НАТО бомбардовање Србије. То бомбардовање јо направило црну незаборавну црту у свим слојевима друштва, рекао је Солжењицин у интервјуу ,,Шпиглу".

Разлике у признањима

- Давне 1990. године мени је влада Руске Федерације предложила награду за књигу ,,Архипелаг Гулаг", а не Михаил Горбачов, како се прича. Одбио сам награду, јер нисам могао да је примим за дело које је написано крвљу милиона грађана. Касинје, 1998. кад је народ био у бедном положају, одбио сам да примим орден од Јељцина за објављену књигу ,,Разрушева Русија". Казао сам да не могу да примим награду јер сам сматрао да су власти довеле у такво стање земљу.

Недавно сам примио од Путнна државну награду, јер је предлог за њу дао Савет за науку и културу. И тада сам изразио наду да ће горко руско искуство које сам описивао бити изучено и да се надам да неће бити нових погибељних падова - објаснио је Солжењицин.

Бранко Влаховић,
Вечерње новости 19. 12. 2007. год,
 Београд