ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА
КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ*

Црквено јединство, саборност и власт

Равена, Италија 15. новембар 2007 (http://www.zenit.org/). – Ово је докуменат са пленарног заседања Заједничке Комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве одржаног од 08. до 14. октобра у Равени. Излагање које је данас пуштено у јавност насловљено је као: Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт.

Увод

1. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао. (Јн. 17, 21) Благодаримо тројединоме Богу који нас је окупио - чланове Заједничке Комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве – како бисмо заједно у послушности могли одговорити на ову Исусову молитву. Свесни смо да се наш дијалог обнавља у свету који се у последње време потпуно мења. Процеси секуларизације и глобализације, те изазови које нови сусрети хришћана и верника других религија намећу, потребују да ученици Христови посведоче своју веру, љубав и наду са новом ревношћу. Нека би Дух васкрслога Господа оснажио наша срца и умове како бисмо убрали плодове јединства у односу наших Цркава, како бисмо заједно могли васпоставити јединство и мир читавог људског рода. Нека нас исти Дух води потпуном изражавању тајне црквеног (еклисиолошког) јединства, да благодарно примимо као предивни дар Божији свету, тајну чија красота зрачи посебно у светости светитеља у коју смо и ми призвани.

2. Следујући плану усвојеном на првом заседању на Родосу 1980. г. Заједничка Комсија је разговарала о тајни црквене киноније у светлости тајне Свете Тројице и Евхаристије. То је омогућило дубље разумевање црквеног јединства, како на нивоу помесних заједница сабраних око свог епископа тако и на нивоу односа међу епископима и међу помесним црквама којом сваки руководи заједницом у јединству са Једном васељенском Црквом Божијом. (Munich Document 1982.). Како бисмо разјаснили природу јединства Заједничка Комисија је посебно нагласила однос који постоји између вере, светих тајни – три свете тајне посвећења у хришћанство – и јединства Цркве (Bari Document 1987.). Затим проучавања Свете тајне рукоположења у светотајинском домостроју Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као јемца киноније целокупне Цркве и њеног континуитета са Апостолима у сваком времену и на сваком месту (Валамо Valamo Document 1988.). Од 1990. до 2000. главна тема о којој је Комисија дискутовала је проблем унијата (Balamand Document 1993. и Baltimoore 2000.), тема која ће накнадно бити разматрана. Сада започињемо са темом поменутом у валамском документу, а тиче се црквеног јединства, саборности и власти.

3. На основу ових основних тврдњи наше вере, сада морамо извести еклисиолошке и канонске закључке који исходе из светотајинске природе Цркве. Будући да Евхарситија, у светлу тајне Свете Тројице, чини критеријум црквеног живота у целости, како институционалне структуре видљиво изражавају тајну ове киноније? Будући да се једна и света Црква остварује у свакој помесној цркви кроз Евхарситију, а истовремено и у кинонији свих Цркава, како се ово светотајинско устројство манифестује у њиховом животу?

4. Једна и многе, однос између једне Цркве и више помесних цркава, тај конститутивни однос Цркве, такође намеће питање односа између природне власти (ауторитета) у свакој црквеној установи и саборности, која извире из тајне Цркве као заједнице. Будући да су термини „власт (ауторитет)“ и „саборност“ веома широки, објаснићемо их онако како их ми разумемо. (1)

1. Начела саборности и власти

1. Саборност

5. Термини саборност или синодалност потичу од речи „сабор“ (на грчком „сyнодос“, на латинском „concilium“), а у основи указују на сабрање епископа који врше одређену дужност. Међутим, овај термин у ширем смислу може указивати на све чланове Цркве (уп. са руским термином „соборност“) . Следствено, говорићемо пре свега о саборности указујући на то да сваки члан Тела Христовог, кроз крштење, има своје место и одређену одговорност у евхаристијској кинонији (на латинском „цоммунио“). Саборност одражава тајну Свете Тројице и у Њој има своју основу. Три Лица свете Тројице се „броје“ , као што каже св. Василије Велики (О Духу Светом, 45) без назначивања као „друго“ или „треће“ лице у смислу умањивања или подређивања. Слично томе, такође постоји поредак (таџис) међу помесним црквама, који не указује на неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија манифестује тринитарну кинонију оживотворену (актуализовану) у вернима као органском јединству неколицине чланова од којих сваки има неки дар, службу или одређено служење, неопходне у својој разноликости и различности дате на изграђивање свих у једном црквеном Телу Христовом (уп. 1. Кор. 12,4–30). Сви су позвани, укључени и сматрају се одговорнима – свако у различитом, али не мање суштинском смислу – у општем испуњењу дела, која кроз Духа Светога, оприсутњују у Цркви служење Христово, Који је Сам „пут, истина и живот“ (Јн. 14,6). На овај начин се са Благословеном Тројицом остварује тајна спасоносне киноније међу људима.

7. Читава заједница и свака личност у тој заједници носи „свест Цркве“ (еклесиастике сyнеидесис), како то јелинско богословље назива, а према латинској терминологији то је sensus fidelium. Крштењем и Миропомазањем сваки члан Цркве има одређену власт у Телу Христовом. У том смислу, сви верни (а не само епископи) су одговорни за веру коју исповедају на свом крштењу. Заједничко је учење да народ Божији, примивши „Помазање од Светога“ (1. Јн. 2,20 и 27) у заједници са својим пастирима не могу грешити у питањима вере. (Јн. 16,13).

8. Епископи по божанском закону имају посебан задатак у проповедању вере и у тумачењу правила хришћанског владања. „Као наследници Апостола, епископи су одговорни за заједничарење у апостолској вери и за верност захтевима јеванђелског живота.“ (Valamo Document н. 40).

9. Сабори су главни пут којим се остварује заједница међу епископима (уп. Valamo Document н. 52). Јер, „повезујући првојерархе помесних цркава са Сабрањем Апостола присаједињује их апостолској заједници и тиме повезује све епископе заједно. Они такође чине сабрање укорењено у Духу у једном за свагда апостолској скупини – јединственом сведоку вере. Ово не значи да би они само требали бити уједињени у вери, милосрђу, мисији, измирењу, већ и то да имају исте одговорности и исту службу у Цркви“ (Munich Document, III 4).

10. Ова саборна димензија живота Цркве је сама њена природа. Наиме, она се темељи на вољи Христовој за Његов народ (уп. Мт. 18, 15–20), чак и ако су њихова непоходна канонска уређења условљена историјским, социјалним, политичким и културним контекстом. Тако дефинисана саборна димензија Цркве заснива се на три нивоа црквеног јединства: локалном, регионалном и васељенском – на локалном нивоу, то су епархије поверене епископу; на регионалном скупина помесних цркава са својим епископима, који „сматрају првог међу њима“ (Апостолски канон 34.); и на васељенском нивоу, на којем они који имају првенство (протои) у различитим областима, заједно са свим епископима, сарађују у свему оном што се тиче целовитости Цркве. На овом нивоу, такође, протои морају сматрати ко је први међу њима.

11. Црква постоји на многим и различтим местима, чиме се и доказује њена католичност. Будући „католичанско“ Тело Христово је живући организам. Свака помесна црква када је у заједници са осталим помесним црквама јесте израз једне недељиве Цркве Божије. Бити „католичан“ према томе значи бити у заједници са једном Црквом свих времена и свих места. Зато нарушавање евхаристијске заједнице значи рањавање једне од суштинских својстава Цркве – њене католичности.

2. Власт (ауторитет)

12. Када говоримо о власти, мислимо на термин еџоусиа, како је и дат у Новом Завету. Власт у Цркви долази од Господа и Главе, Исуса Христа. Примивши власт од Бога Оца, Христос је након Васкрсења, кроз Духа Светог дели са Апостолима (уп. Јн. 20, 22). Преко Апостола она се преноси на епископе, њихове наследнике, а преко њих на целу Цркву. Господ наш Исус Христос пројављивао је ову власт на различите начине кроз које се до есхатолошког испуњења (уп. 1. Кро. 15, 24–28) Царство Небеско манифестује у свету и то: учењем (уп. Мт. 5,2; Лк. 5,3);чинећи чудеса (уп. Мк. 1, 30–34; Мт. 14, 35–36); изгонећи нечисте духове (уп. Мк. 1, 27; Лк. 4, 35–36); отпуштањем грехова (уп. Мк. 2, 10; Лк. 5, 24); и водећи своје ученике путем спасења (уп. Мт. 16,24). У складу са Христовом заповешћу (уп. Мт. 28, 18–20) упражњавање власти својствене апостолима, а после и епископима укључује проповедање и учење Јеванђеља, обожење кроз свете тајне, посебно Евхаристију и пастирско руковођење оних који верују (уп. Лк. 10,16).

13. Власт у Цркви припада самом Исусу Христу, једној Глави Цркве (уп. Еф. 1, 22; 5,23). Духом Светим, Црква као Тело Његово учествује у његовој власти (уп. Јн. 20, 22–23). Власт у цркви као свој циљ има окупљање читавог људског рода у Исусу Христу (уп. Еф. 1,10; Јн. 11,52). Власт која је повезана са благодаћу примљеном у светој тајни рукоположења није приватна својина нити нешто делегирано од стране заједнице; већ је то дар Духа Светога намењен служењу (диакониа) заједници и никада упражњавану ван ње. Њено упражњавање укључује учешће читаве заједнице – епископ будући у Цркви и Црква у епископу (уп. Свети Кипријан посланица 66,8).

14. Пројава власти у Цркви, у Христово Име, а силом Духа Светога, мора, у свим својим облицима и нивоима, бити служба (диакониа) љубави, као што је то била Христова служба (Мк. 10, 45; Ј. 13, 1–16). Будући да власт о којој овде говоримо, пројављује божанску власт, она може да живи у Цркви само у љубави између онога ко је пружа и онога ко је прима. Дакле, овде се ради о власти без доминације, без физичке или моралне принуде. Будући да она подразумева учествовање у еџоусиа распетог и узвишеног Господа, коме је дата сва власт на небу и на земљи (Мт. 28, 18), она може и мора да позове на послушност. Истовремено, због Оваплоћења и Крста, она се радикално разликује од власти председника народа и властодржаца (Лк. 22, 25–27). Док је ова власт сигурно поверена људима који, због раслабљености и греха, често се нађу у искушењу да је злоупотребе, ипак по самој својој природи јеванђелско поистовећивање власти и служења представља основну норму Цркве. За хришћане, владати значи служити. Пројава и духовна ефикасност црквеног јединства су стога осигурани кроз добровољно слагање и сарадњу. На личном нивоу, она се преображава у послушност црквеним властима, зарад следовања Христу, Који је унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2, 8).

15. Власт у Цркви је заснована на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, и Црква ју је, Духом Светим који живи и дела у њој, препознала у живом Предању св. апостола. У самом срцу овог Предања се налази Евхаристија (уп. 1.Кор. 10, 16–17; 11, 23–26). Ауторитет Св. Писма произилази из чињенице да је Реч Божија, прочитана у Цркви и од стране Цркве, та која преноси јеванђеље спасења. Кроз Св. Писмо се Христос обраћа заједници и срцу сваког верника. Црква, Духом Светим који живи у њој, истинито тумачи Св. Писмо, одговарајући потребама времена и различитих места. Непрекинути обичај да се Јеванђеље постави у средину сабраних, сведочи о Христовом присуству у Његовој Речи, незаобилазној на свим расправама и при доношењу свих одлука, али истовремено оно потврђује власт Цркве да тумачи Реч Божију.

16. У Својој божанској Икономији, Бог жели да Његова Црква буде устројена тако да води спасењу. О томе говори вера која се проповеда и свете тајне које се савршавају по апостолском прејемству. Власт у црквеној заједници је повезана са овим суштинским устројством: њено деловање је регулисано канонима и статутима Цркве. Нека од ових правила се могу различито применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и на различитим местима, под условом да се сачува то суштинско устројство Цркве. Стога, исто као што учествовање у св. тајнама претпоставља заједницу исте вере (уп. Bari Document, нн. 29–33), исто тако, ради васпостављања пуног црквеног јединства, међу нашим Црквама мора постојати међусобно признавање канонских правила у њиховим легитимним различитостима.

17. Истакнувши основу саборности и власти у Цркви, и запазивши сложеност ових термина, морамо одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе тајни заједнице? Како канонско устројство цркава изражава свој светотајински живот? До сада смо направили разлику између три нивоа црквених институција: помесне Цркве окупљене око њеног епископа; регионалне, која обухвата неколико суседних помесних цркава и оне васељенске (оикоумене) која обухвата све помесне цркве.

1. Локални ниво

18. Црква Божија постоји тамо где постоји заједница сабраних на Евхаристији, којом началствује, непосредно или преко својих свештеника, епископ, легитимни прејемник апостола, који проповеда веру примљену од апостола, а који је у заједници са осталим епископима и њиховим црквама. Плод ове Евхаристије и овога служења јесте сабрање у аутентичну заједницу вере, молитве, братске љубави и међусобне помоћи, свих оних који на крштењу примише Дух Христов. Ова заједница јесте оквир у којем се пројављује сва црквена власт. Заједница, дакле, јесте критеријум за њену пројаву.

19. Мисија сваке помесне Цркве, по милости Божијој, јесте да она буде место служења и величања Бога, место ширења Јеванђеља, место на коме се савршавају св. тајне, где верни теже да превазиђу светску патњу, и где сваки верник може пронаћи спасење. Црква је светлост свету (Мт. 5, 14–16), квасац (Мт. 13, 33), царско свештенство (1.Пт. 2, 5, 9). Канонска правила која њоме руководе за свој циљ имају управо оставривање ове мисије.

20. Крштењем, којим сваки човек постаје део Христа, позван је да, сходно даровима Духа Светога, служи заједници (1.Кор. 12, 4–27). Тако, кроз заједницу, у којој сви стоје на располагању једни другима, помесна црква се већ чини „саборном“ или „синодском“ по својој структури. „Синодалност“ се не пројављује само кроз солидарност, међусобну помоћ и надопуњавање, које различите службе имају. Заиста, свештенство је сабор епископа (уп. Ст. Игнатиус оф Антиоцх, То тхе Траллианс, 3), а свештенослужитељ је његова „десна рука“ (Didascalia Apostolorum, 2, 28, 6), тако да се према учењу св. Игњатија Антиохијског, све се обавља у хармонији (уп. To the Ephesians, 6). Међутим, синодалност, такође, обухвата и све чланове заједнице, који су послушни своме епископу, који је протос и глава (кепхале) помесне Цркве. Следујући источној и западној традицији, активно учествовање лаика, како мушкараца, тако и жена, монаха и хиротонисаних особа, утиче на епархијски и парохијски живот кроз многе облике служења и мисије.

21. Дарови чланова заједнице потичу од једнога Светога Духа, и они су усмерени на добробит свих. Ова чињеница расветљава захтеве и границе власти сваке цркве. Не би требало да постоји никаква пасивност нити замена функција, као ни одбацивање или доминација једних над другима. Сви дарови и службе у Цркви се сабирају у јединство, којим руководи епископ, који предводи заједницу помесне Цркве. Сви су позвани да се учествовањем у св. тајнама обнове Духом Светим, те да пребивају у непрекидном покајању (метаноиа), чиме се учвршћује њихова заједница у истини и милосрђу.

2. Регионални ниво

22. Будући да се Црква открива као католичанска у сабрању локалне Цркве, ова католичност се непатворено пројављује у заједници са осталим црквама које исповедају исту апостолску веру и деле исту црквену структуру, почевши од њихове заједничке одговорности за мисију у својим областима (уп. Munich Document, III, 3, и Valamo Document, нн. 52 и 53). Заједница међу црквама се изражава кроз хиротонију епископа. Ово постављање, по канонском поретку, обављају тројица или више епископа, или макар двојица (Никеја 1, канон 4), који свештенодејствују у име епископа и народа Божијег, будући да су своју службу, по апостолском прејемству, примили од Духа Светог, полагањем руку. Када се све ово спроведе у складу са канонима, осигурана је заједница међу црквама у истинској вери, св. тајнама и црквеном животу, исто као и жива заједница са претходним поколењима.

23. Ова дејствујућа заједница између неколико помесних (локалних) цркава, од којих је свака католичанска на свом месту, испољава се кроз одређене праксе, а то подразумева: учествовање епископа у суседним епископијама на хиротонији епископа помесне Цркве; позивање епископа из друге Цркве да саслужује на сабрању помесне Цркве; позивање верних из тих других цркава да учествују у Евхаристији; слање мирних писама по хиротонији и обезбеђивање материјалне помоћи.

24. Канон који је прихваћен и на Истоку и на Западу, а изражава однос између помесних цркава једне регије гласи: „Епископи свакога народа (етхнос) треба да знају Првог (протос) између њих и да га сматрају као главу (кепхале), и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења (гноме), него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије (пароикиа) и њој подручних места. Али ни онај (протос) нека не чини ништа без знања свију осталих епископа. Јер тако ће бити једнодушност (хомоноиа) и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух.“ (Апостолски канони, 34).

25. Ово правило које се у неколико облика провлачи кроз канонско предање, тиче се свих односа између епископа једне области, било митрополије или патријаршије. Његова практична примена се може видети на синодима или саборима једне области, регије или патријаршије. Чињеница да је састав помесног синода увек у суштини епископски, чак и када укључује друге чланове Цркве, открива природу синодалног ауторитета. Само епископи имају право одлучивања. Ауторитет синода је заснован на природи саме епископске службе, те пројављује њену саборност при сабрању цркава.

26. Синод (или сабор) по својој суштини обухвата учествовање свих епископа једне области. Он се руководи принципом консензуса или сагласности (једнодушности), који се изражава кроз евхаристијско служење, како се каже у завршној доксологији горенаведеног тридесет четвртог Апостолског канона. Дакле, суштина је да је сваки епископ по својој пастирској бризи и судија, те да је пред Богом одговоран за послове своје епархије (уп. Cuprian, Еп. 55, 21); стога је он и чувар саборности (католичности) његове помесне Цркве, те увек мора пажљиво прповедати заједничарење са осталим црквама.

27. Према томе, регионални синод или сабор нема никакав ауторитет над осталим црквеним областима. Ипак, размена информација и консултације између представника неколико различитих синода пројављују католичност, као и узајамну братску помоћ и бригу, који би требало да владају међу свим помесним црквама, зарад веће опште користи. Сваки епископ је одговоран за васцелу Цркву заједно са својом браћом у једној и истој апостолској мисији.

28. На тај начин неколицина црквених провинција полако оснажује свест о општој одговорности. То је био један од разлога појаве патријаршија у историји Цркве. Патријаршијским синодима управљају иста еклисиолошка начела и исте канонске норме као и у провијцијским синодима.

29. У каснијим вековима, како на Истоку, тако и на Западу, развили су се нови облици заједништва међу помесним црквама. На хришћанском Истоку се оснивају нове Патријаршије и аутокефалне цркве, док се у латинској цркви касније јављају посебна груписања бискупа – Бискупске конференције. Са становишта еклисиологије, то нису само адмнистративне скупине, већ оне изражавају дух заједништва у Цркви, а да истовремено поштују разноликост људских култура.

30. Наиме, регионална саборност, без обзира на канонска правила, указује да Црква Божија није некаква заједница личности или помесних цркава одсечених од њених људских корена. Пошто је она заједница спасених и будући да то спасење подразумева „обнову творевине“ (уп. St. Irenaeus, Adv.Haer. 1, 36, 1), она (Црква Божија, прим. прев.) прихвата човекову личност са свим оним што њега или њу вежу за људску реалност какву је Бог створио. Црква није само скупина индивидуа, већ је чине заједнице различитих култура, другачије историје и социјалних структура.

31. Саборност се у своме истинском светлу показује при окупљању помесних цркава на регионалном нивоу. Она је израз присуства (реалности) спасења не у неком неодређеном простору, већ у људском роду, који је Бог створио и дошао да га спасе. У тајни спасења, људска природа се истовремено представља у свој својој пуноти, али се и лечи од греха који се увукао у њу кроз само-довољност, гордост, неповерење према другима, агресивност, љубомору, завист, клевету и мржњу. Црквена заједница је дар којим се у Духу васкрслог Господа, окупља читав људски род. Ово јединство, сабрано Духом Светим, те стога и сачувано од једноличности, изискује и на тај начин чува, али могло би се рећи и наглашава, различитост и посебност.

3. Васељенски ниво

32. Свака помесна црква није само у заједници са суседним црквама, већ са свим помесним црквама, сада постојећим у свету, са онима које беху на почетку и са онима које ће бити у будућности, као и са Црквом која се већ налази у слави. У складу са Христовом вољом, Црква је једна и нераздељива, увек и свуда иста. Обе стране у Никео-цариградском Символу вере исповедају да је Црква једна и саборна. Њена саборност обухвата не само разноликост људских заједница, већ и њихово основно јединство.

33. Стога је јасно да се у свим помесним црквама мора исповедати и живети једном и истом вером; једна и иста Евхаристија мора да се служи на свим местима, те једно и исто апостолско служење треба да преовладава у свим заједницама. Помесна црква не може да мења Символ вере, донесен на васељенским саборима, иако Црква увек треба да „даје примерене одговоре на нове проблеме, одговоре засноване на Светом Писму и у складу и суштинском јединству са претходним догмама“ (Bari Document, н. 29). Исто тако, помесна црква својим једностраним одлукама нема право да мења основу службе, те ниједна помесна црква не може да служи Евхаристију својевољно одвојено од осталих помесних цркава, а да при томе не наруши црквено јединство. У свим овим ситуацијама, дотичемо се самих граница заједништва – тј. самог бића Цркве.

34. Управо због ове заједнице, све цркве канонима регулишу све што се тиче Евхаристије и св. тајни, служења и рукоположења, предања и проповедања вере. Сасвим је јасно због чега су у овом домену потребни канони и дисциплинска правила.

35. Током историје, када су се појавили озбиљни проблеми који су утицали на васељенско заједништво и слагање међу црквама – с обзиром на аутентично тумачење вере или службе и њихов однос са васељенском Црквом, или с обзиром на општу дисциплину коју захтева држање Јеванђеља – прибегавало се васељенским саборима. Ови сабори су били васељенски не само због тога што су окупљали епископе из свих области, а нарочито оне из пет највећих седишта – Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима – у складу са њиховим древним поретком (таџис), већ су названи васељенским управо због тога што значајне догматске одлуке и њихове формуле, нарочито оне везане за најзначајнија питања, повезују све цркве и све верне свих времена и на свим местима. Зато одлуке васељенских сабора остају норматив.

36. Историја васељенских сабора указује на оно што бисмо назвали њиховим посебним карактеристикама. О томе треба да се разговара у нашем будућем дијалогу, узимајући у обзир развој црквене структуре током последњих векова како на истоку, тако и на Западу.

37. Екуменичност саборских одлука се препознаје кроз процес прихватања било након дужег или краћег времена, према којима народ Божији у целини – размишљањем, проматрањем, дискутовањем и молитвом – у овим одлукама препознаје једну апостолску веру помесних Цркава, која је одувек била иста а чији су учитељи (дидаскалои) и чувари сами епископи. Овај процес прихватања се различито тумачи на Истоку и Западу, у складу са њиховим одговарајућим канонским предањем.

38. Стога, саборност или синодалност подразумева нешто много више од само окупљених епископа. Она обухвата и њихове цркве. Првопоменути су носиоци и они оживотворавају веру другопоменутих. Одлуке епископа треба да се прихвате у самом животу цркава, нарочито у њиховом литургијском животу. Сагласно томе, и сваки сабор, који је у пуном и правом смислу васељенски, представља пројаву и служење васцеле Цркве.

39. За разлику од епархијских и регионалних синода, васељенски сабор представља „институцију“ чија се сазивања регулишу канонима. То је превасходно „догађај“ (каирос) надахнут Духом Светим Који управља Црквом, тако што у њој развија потребне институције, које одговарају њеној природи. Ова усаглашеност између Цркве и сабора је толико дубока, да чак и након разилажења Истока и Запада, када се одржавање васељенских сабора чинило немогућим у строгом смислу те речи, обе цркве су у случајевима озбиљних криза, наставиле да се придржавају канона донесених на васељенским саборима. Ови сабори су епископе помесних цркава довели у заједницу са Римом или, другачије схваћено, посебно са Цариградом. У Римокатоличкој цркви, неки од сабора одржаних на Западу су прихваћени као васељенски. Оваква ситуација, која обема хришћанским странама налаже да сазивају потребне саборе, довела је до неслагања, које је допринело међусобном отуђењу. Зато треба пронаћи средства за поновно васпостављање екуменског јединства.

40. У првом миленијуму, уобичајено јединство цркава се одржало кроз братске односе епископа. У древној Цркви, ови односи између самих епископа, између епископа и њихових поштованих протои, као и између самих протои у канонском поретку (таџис), градили су и учвршћивали црквену заједницу. Историја бележи саветовања, посланице и молбе главним седиштима, нарочито Риму, које веома живо изражавају солидарност коју ствара коинониа. Канонски обичаји као што је уписивање имена епископа главних седишта у диптихе и јавно изложење вере другим патријарсима при изборима, представљају конкретне изразе заједништва (коинониа).

41. Обе стране се слажу да је овај канонски поредак (таџис) у време неподељене Цркве био општеприхваћен. Штавише, обе стране се слажу да Рим, будући да Црква „пребива у љубави“ по речима св. Игњатија Антиохијског (To the Romans, Prologue), заузима прво место у поретку, те да је епископ Рима први (протос) међу патријарсима. Међутим, обе стране се разилазе по питању тумачења историјских чињеница из овога периода, а које се тичу права епископа Рима као протоса, што се већ различито схватало у периоду првог миленијума.

42. Саборност на васељенском нивоу, у складу са васељенским саборима, подразумева активно учествовање епископа Рима, као протоса епископа у главним седиштима, у постизању договора између сабраних епископа. Иако епископ Рима у првим вековима није сазивао васељенске саборе, нити је икада лично њима председавао, он је ипак имао великог утицаја при доношењу одлука.

43. Примат и саборност међусобно зависе једно од другог. Због тога примат на различитим нивоима живота Цркве – локалном, регионалном и васељенском, се увек мора разматрати у контексту саборности, а саборност у контексту примата.

Што се тиче примата на различитим нивоима, желимо да потврдимо следеће: 1. Примат на свим нивоима представља праксу дубоко укорењену у канонску традицију Цркве. 2. Док чињеницу примата на васељенском нивоу прихватају и Исток и Запад, постоје разлике у погледу његове практичне примене, као и у погледу његове богословске основе и заснованости на Светом Писму.

44. У историји Истока и Запада, до деветог века је прихваћен низ правила, увек у контексту саборности, у складу са приликама тога времена, везаних за протоса или поглавара сваког црквеног нивоа: локално, за епископа као протоса епархије у односу на његове презвитере и вернике; регионално, за протоса сваке митрополије у односу на епископе његове провинције, и за протоса сваке од пет патријаршија, у односу на митрополите сваке области; и на васељенском нивоу, за епископа Рима као протоса међу патријарсима. Разлика међу овим нивоима не умањује светотајинску једнакост међу епископима нити католичност сваке помесне цркве.

45. Остаје да се питање улоге епископа Рима у односу на остале цркве још студиозније проучи. Која је посебна функција епископа „првог седишта“ у еклисиологији заједнице и у погледу онога што смо у овоме тексту рекли о саборности и власти? Како треба разумевати учење првог и другог Ватиканског сабора о васељенском примату и како га треба спроводити у светлу еклисиолошке реалности првог миленијума? Ово су суштинска питања за успостављање нашег дијалога и наде на поновно васпостављање заједнице међу нама.

46. Ми, чланови Заједничке међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве, уверени смо да горенаведена изјава о црквеном јединству, саборности и власти представља позитиван и значајан напредак у нашем дијалогу, те да нам осигурава добре темеље за будућу дискусију о питању примата на васељенском нивоу Цркве. Свесни смо да многа питања остају неразјашњена, али верујемо да, подржани Исусовом молитвом „да сви једно буду; да свијет вјерује“ (Јн. 17, 21); те ако останемо послушни Светоме Духу, можемо да учврстимо већ постигнути договор. Поново потврђујући и исповедајући „једнога Господа, једну веру, једно крштење“ (Еф. 4, 5), славимо Бога у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, који нас је данас и сабрао. Православни учесници осећају да је важно да нагласе да употреба термина „Црква“, „васељенска Црква“, „нераздељива Црква“ и „Тело Христово“ у овоме документу, као и у сличним документима Заједничке комисије, ни у ком случају не нарушава схватање Православне Цркве као једне, свете, саборне и апостолске Цркве, о којој се говори у никјеском Символу вере. Са римокатоличког становишта, подразумева се иста свест да: једна, света, саборна и апостолска Црква „пребива у Католичкој Цркви“ (Lumen Gentium, 8); ово не искључује признавање да елементи иситинске Цркве постоје ван католичке заједнице.

превод с енглеског:
Сестринство Тројеручице – Шибеник

   
 

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.

Designed by SeRGio