ИНТЕРВЈУ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА
ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА
БЕОГРАДСКОЈ ПОЛИТИЦИ, 05.10.2007.

          Да ли је ово Ваше прво јавно обраћање председнику Месићу и премијеру Санадеру  у којем тражите заштиту за православне Србе и на какве реакције је овај апел  наишао у Хрватској. Да ли Вас је неко већ контактирао и понудио помоћ?

Ово је други пут да сам писао председнику Р. Хрватске г. Месићу као и премијеру Санадеру. Први пут је било поводом напада на Србе повратнике у Биљанима, а други пут ево сада поводом ових најновијих напада у Мирању, Церњу и Пристегу. Оба ова инцидента су се догодила на просторима Равних Котара тј. у задарском залеђу, где се ионако најмањи број Срба вратио. Приликом прошлог обраћања било је реакције, а премијер и председник Р. Хрватске су сами посетили нападнуте Србе у Биљанима. Овај пут није било никакве реакције.

Полиција је открила починиоце ових напада, али шта је потребно учинити да до њих више не долази?

Па, то је тешко рећи. Требало би учинити све да се просто клима измени тј. да се у свести тих трагичних људи, који су спремни чинити злочине па и према потпуно недужним људима, пробуди осећање одговорности, па у крајњем случају да постану свесни да ће сигурно бити кажњени за своје почињено недело. Да би се до тога стања дошло потребна је узајамна сарадња политике, медија, верског образовања, па и образовања уопште.

Колико ће ови нови напади на имовину Срба и Далматинске епархије утицати да се заустави ионако спор повратак  прогнаних на своја вековна огњишта?

Ми смо у неком смислу навикли на повремене провокације и нападе на наше црквене објекте као и на куће Срба повратника у Далмацији. Зашто је тако то је друго питање. Људски гледано тешко је живети у таквој атмосфери, али хришћански и православно и није. Ми се као Црква морамо трудити да нашем народу откријемо дубоки смисао страдања, па ће онда нашим верницима, надамо се бити много лакше да носе свој сопствени крст, који их је пратио кроз велики део историје на овим просторима. Што се тиче повратка, мислим да он неће стати, али је потребно да се много више људи и државних институција укључи у процес повратка и обнове кућа Србима на простору Далмације, при томе мислим и на саму матичну државу Србију.

Да ли имате података о броју напада, малтеритирања и других инцидената у којим су жртве били Срби њихова имовина и православна црква. Да ли њихов број у опадању или не?

Све нападе на наше објекте и на наше вернике Србе повратнике, ми региструјемо и најчешће објављујемо на сајту Епархије далматинске. Сматрамо да су та сведочанства једна врста прилога нашем страдању на овим просторима. Напади се обично догађају циклично, без неког посебног правила. До сада су мете напада били наши верски објекти, па чак и православна Епископија у Шибенику. Просто нема правила. Ми се наравно као Црква непрестано молимо Богу, с једне стране да тај крст прихватимо без роптања, а са друге стране да Бог умудри и оне који та безакоња чине и дарује им меко срце, речено библијским језиком, како би се неопходни мир и слобода коначно вратили на ове просторе.

Недавно сте имали сусрет са градоначелником Задра око повратка имовине СПЦ. Који су проблеми који отежавају рад православне цркве у Далматинској епархији ?

Један од великих проблема са којим се сусреће СПЦ у Далмацији је питање повратка њене национализоване имовине. На простору читаве далматинске Епархије укупно је враћено можда тек око десет посто наше имовине. Тај проблеме имамо не само у Задру, већ и у Шибенику, Сплиту, па и Книну. Једнаоставно ту све стоји и не решава се и не знамо када ће. Закони су у том смислу потпуно јасни, али се они споро или готово никако не примењују када је у питању СПЦ.

          Докле се стигло са обновом манастира Драговић и колико цркава и других манастира обнављате  у вашој епархији?

Манастир Драговић, духовни центар Цетинске крајине, подигли су далматински Срби после косовске битке 1395. године. Он је највише пострадао у последњем трагичном рату на овим просторима, али је хвала Богу сада у довољној мери обновљен тако да већ неколико година у манастиру живи монашко братство. Тренутно у манастиру, између осталог, припремамо и живописање манастирксе цркве, коју би требале радити монахиње манастира Градац у Србији. Што се тиче обнове у далматинској Епархији, радимо доста, иако дизати из пепела није лако. Поменуо бих само две најважније ствари, а то је обнова Саборне цркве у Шибенику и конака манастира Лазарице на далматинском Косову. То су све велики и значајни послови за опстанак наше цркве и нашег народа на овим просторима, па се ми надамо да ће нас се уз Божију помоћ сетити и добри људи, који су носиоци ктиторског немањићког духа, да помогну како би опстало огњило живе православне вере на овим просторима.

.