Интервју

ИНТЕРВЈУ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г. Г. ФОТИЈА "СЛОБОДНОЈ ДАЛМАЦИЈИ"

(19. 10. 2006. г.)

1) Дакле, ради се о приближавању кршћанских Цркава, Запада и Истока. Спомиње се посјет папе Бенедикта XVI Турској, којом приликом би се требао сусрести с патријархом цариградским Бартоломејем I, те велика жеља папе да се сусретне с московским патријархом Алексејом II. К томе, у Београду је концем рујна одржано засједање Мјешовите међународне комисије за теолошки дијалог Католичке и Православне цркве, о којем врло мало знамо. Мој упит односи се управо на београдско засједање: Какви су резултати (јесте ли упознати)?

Најновији београдски теолошки дијалог између Православне и Католичке цркве бавио се двема темама: питањем ауторитета у цркви, као и питањем саборности цркве. Ја лично нисам учествовао у том дијалогу, јер српска црква још од раније има формирану делегацију која у томе учествује. У сваком случају, делим мишљење највећег броја наших теолога, који сматрају да је теолошки дијалог најисправнији пут за евентуално превазилажење разлика у богословском учењу и вери између римокатолика и православних, па самим тим и проналажењу пута ка достизању хиљадугодишњег јединства древне Цркве.

2) Која су подручја на којима Православна и Католичка црква могу наћи заједнички језик?

Заједнички језик Православне и Католичке цркве мора и треба да буде језик светога Јеванђеља, тј. језик аутентичне Христове науке. У практичном животу хришћана, било православних било католика, то би требало да се огледа у животу, који карактерише љубав према Богу и према ближњима. Ту, дакле, нема разлике и сваки онај који би нас учио или водио другим путем или нам проповедао другачију науку, не води нас путем спасења, већ нас води странпутицом у вечну погибао.

Заједнички темељи православља и римокатолицизма, историјски посматрано, су једно Јеванђеље, седам Васељенских сабора на којима је формирано учење Цркве, као и хиљадугодишња историја заједништва у богослужењу и Светим Тајнама. Темељи данашњег дијалога свакако морају бити ови, а не други или измењени.

На темељима хиљадугодишњег заједништва, треба тражити и ново заједништво. То је сигурно далек и мукотрпан пут, али је то, по мом мишљењу, једини пут, који може донети истинске духовне плодове, који би као своју круну могли имати поновно уједињење православља и римокатолицизма.

3) Вјерујете ли да би једног дана могло доћи до уједињења и како би оно могло изгледати (јасно је да ће се оснивати на компромисима)?

Питање поновног уједињења православне и римокатоличке цркве је првенствено у домену Божијег Промисла, али свакако и рада и труда представника двеју цркава и њихове истинске жеље за поновним уједињењем.

Господ наш Исус Христос је основао само једну Цркву, а не многе цркве. Сама та чињеница јасно говори да црква може и треба да буде само једна, као што и исповедамо у никео-цариградском Символу вере.

Дакле, јединство цркве је од самога почетка дато, али истовремено и задато, то јест треба непрестано и непрестано да се остварује. Ми у православној цркви свако богослужење почињемо молитвом за јединство Цркве, што јасно говори да нам је стало до тога јединства и да на њему треба да радимо.

Бог свакако жели јединство Цркве, али је проблем у људима, који на жалост често своју вољу и интересе поставе изнад Божије воље и Божије намере. Тада настају проблеми, који су кроз историју Цркве доводили до настанка разних јереси, раскола и секти. Свему томе је једини лек вратити се вољи Божијој, тј. вратити се Богу као своме Оцу, а кроз то ћемо се и вратити заједници са ближњим. Једино тако другога човека нећемо видети као свога супарника или непријатеља, већ као свога брата, што теолошки речено за нас значи видети другога као икону Божију, тј. као самога Христа.

4) Што је главни разлог приближавања Цркава?

Јединство је основна карактеристика Цркве и логично је да се том јединству непрестано тежи. Трагични раскол који се десио 1054. године између источне и западне цркве је поделио хришћанство и изазвао многе и нежељене последице, које су, као што знамо завршавале сукобима и ратовима широм света. То свакако није у складу са вољом Бога Љубави у Кога верујемо, као што ни данашњи многобројни сукоби и ратови у свету, нису израз воље Божије, већ плодови пале и огреховљене људске природе, те земаљских интереса и похлепе.

Оно што данас поново актуализује и на известан начин омогућава рад на остварењу јединства цркве јесте свеопште уједињење данашњег света, тзв. глобализација, модерна технологија и брзи проток информација. Све то са једне стране може да пороби цркву и хришћанство уопште, али може и да послужи на корист, а једна од главних користи је могућност да поново радимо на јединству Цркве. Да ли ћемо то искористити, показаће будућност, али колико до нас стоји, како каже св. апостол Павле, треба да радимо на томе.

5) Ваша је епархија управо на подручју Далмације, на којој се стољећима практично проводи суживот Источне и Западне Цркве, али и ислама који је 500 година био уплетен у живот овог подручја. Што у том контексту вама значи приближавање Цркава?

Ако неко живи по законима Јеванђеља Христовога, онда он припада истовремено и Истоку и Западу и такав човек постаје као цвет у пољу. Такав човек је увек спреман да се жртвује за ближњега и да му учини само добро, без обзира које вере или нације био тај његов ближњи. Ту је, дакле, решење истинскога и плодног суживота православаца и римокатолика, као и представника других вера које живе на овим просторима.

Јединство Источне и Западне цркве би у том смислу допринело да и обични људи схвате да су други не њихови непријатељи, већ њихова браћа са којима су они позвани да живе у заједници и љубави. Тиме би ова долина плача, ако тако условно назовемо овај свет, постао долина наде и предукуса вечнога живота. Са своје стране, ми као људи можемо само да кажемо: Дај Боже да тако и буде!

Шибеник, 19.10.2006. год.