Интервју

ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА
ЗА СЛОБОДНУ ДАЛМАЦИЈУ

1. Недавно сте посетили градоначелницу Книна Јосипу Римац и том приликом изразили жељу да Книн постане град мира. Колико је он то већ данас?

Да, приликом недавног разговора са градоначелницом Книна Јосипом Римац и њеним сарадницима, разговарали смо о проблемима СПЦ на подручују Книнске општине, а који се тичу повратка црквене имовине, православне веронауке у школама, присуству СПЦ на локалном Радио Книну итд. Градоначелница Римац је показала спремност да нам у свему помогне, пошто су наши захтеви били легитимни и у складу са законом. Тачно је и то да сам рекао, да би Книн требао да постане град мира. Ако човек задобије унутрашњи мир, у души кроз измирење са Богом тада он постаје носилац божанског мира и логично је да он тај свој мир преноси на ближњег. Наравно, потребан је и земаљски тј. политички мир као предуслов за задобијање овог дубљег, божанског мира. Држава и државне власти треба да омогуће тај спољашњи, политички мир док Црква има задатак да својом мисијом дарује верницима тај унутрашњи, дубљи, божански мир. Тако ће град Книн постати град мира, а наравно по истом принципу сваки други град и место.

2. У ,,Вечерњим новостима” сте своједобно изјавили да се ситуација заиста мења на боље у Хрватској, те позвали избегле да се врате кући. Тврдите и да се ствара погрешна слика о немогућности живота у родном крају. Ко ту слику ствара?

Логично је и нормално очекивати да се људи врате својим кућама. Невини људи су највише пострадали у овој новијој трагедији, а најмање су криви за све. Заиста би било неправедно, да им се не омогући нормалан повратак и живот у својим кућама и земљи на којој су вековима живели. Ми се као Црква молимо да тако и буде. Са друге стране противници нормализовања стања на овим просторима су вероватно они, који су највише допринели овој трагедији, а трајање ове трагедије прикрива њихове зле трагове.

3. Који су прворазредни проблеми припадника српске заједнице у Хрватској?

Па, свакако слобода и могућност повратка, као и живота и рада. Људи не траже много и то би им требало омогућити. Тиме би се трагичне последице рата на овим просторима у многоме превазишле, и не би се више живело у прошлости, већ у садашњости и у будућности. Запустела села и поља у Далмацији би оживела и постала поново оазе маслињака и винограда што и треба да буду.

4. У разговору са градоначелницом Книна апострофирали сте питање повратка национализоване имовине СПЦ на том подручју. О којим некретнинама је реч и како иначе тече повратак имовине СПЦ у Хрватској?

О повратку национализоване имовине СПЦ до сада смо много пута разговарали и са највишим представницима државе у Загребу, као и на локалном нивоу жупанија у Далмацији. На жалост повратак наше имовине за сада споро иде, иако је закон по том питању потпуно јасан. Ми се надамо да ће улазак Хрватске у ЕУ неминовно повући и решавање овог проблема, који је веома значајан за живот и рад СПЦ на овим просторима.

5. Изразили сте наду да би у будућем книнском Културном центру једна од просторија могла бити намењена културном благу Православне Цркве са книнског подручја.

Да, градоначелница Римац је обећала да би једна од просторија у будућем книнском Културном центру требала бити намењена СПЦ далматинске Епархије. Ту би могао бити смештен, један мали музеј од икона, сакралних предмета книнскога краја, чиме би се свакако обогатила туристичка и културна понуда, могобројним туристима из ЕУ. Европљани би и у овом Културном центру могли да виде, да су овде вековима живели православни и римокатолички хришћани, што показује њихова особена култура, која је велико богатство овог краја.

6. Шта је с проблемом изградње конака при манастиру Св. Василија Острошког у Црногорцима код Имотског?

Ми смо до сада добили локацијску дозволу, а очекујемо добијање и грађевинске дозволе. Све смо по закону, легитимно учинили и нема разлога да не добијемо грађевинску дозволу. Уговор који је СПЦ потписала са хрватском државом нам то омогућује. У том смислу неиздавање грађевинске дозволе за мали конак при манастиру Св. Василија Острошког у Црногорцима био би уперен не само против СПЦ него још више против саме хрватске државе и њених закона.

7. Има ли тешкоћа с организовањем веронауке за децу српске националности у хрватским школама?

Што се тиче православне веронауке по школама ту се у целини отишло један корак напред и сада, хвала Богу, држимо веронауку у свим школама где уопште има наше деце. Велики проблем око веронауке сада предстваља то што родитељи немају слободу и плаше се да дају сагласност да њихова деца у школи слушају веронауку, јер се боје да ће им деца бити проказана и шиканирана. Сада треба радити на том пољу, а то није ни мало једноставно.

8. Да ли сте разговарали са кардиналом Јосипом Бозанићем, или бискупима о убиствима и физичким насртајима на припаднике српске заједнице, а чији починитељи нису до данас откривени?

Па, да, између осталог и то смо помињали. На пример, приликом недавног сусрета са надбискупом Баришићем у Сплиту, помињали смо многе ствари које се тичу нормализације односа и живота на овим просторима, те колико Православна и Римокатоличка Црква томе могу допринети. То Јеванђеље Христово од нас тражи, а људи очекују. Апостоли Христови су увек били апостоли мира Божијег о којем сам већ говорио, а то је божански мир који превазилази сваки људски ум. Ми треба да будемо сведоци и носиоци тог и таквог мира, по чему се уосталом и препознајемо као аутентични ученици Христови.

9. Како коментаришете напад на епископску резиденцију у Шибенику и неке српске институције (,,Просвјету”) у другим градовима?

То је део крста који носимо. Једино нам је жао и молимо се Богу за те људе који су острашћени и испуњени мржњом уместо да буду испуњени миром и врлином. Сваки човек је толико широк и дубок, да се у њега вером може уселити сам Бог и Царство Небеско, али се истовремено злоупотребом људске слободе у њега може уселити и сва дубина зла и ада. Ми као Црква увек позивамо људе да иду први путем – путем живота, а не другим путем – путем смрти.

10. А како коментаришете недавни напад неколицине припадника српске националности на хрватске полицајце у Доњем Лапцу?

Мислим да сам претходним одговором дао одговор и на ово питање.

11. Колико се православних свештеника вратило на службу у Хрватску?

Тренутно је већина свештеника у далматинској Епархији младих, који тек почињу своју пастирску службу. После завршених богословских студија они долазе и служе духовним потребама свог народа. То је за мене као Епископа најбитније тј. да преко Цркве и богослужења откривамо људима дубље тајне живота, а посебно тајну вечнога живота и Царства Небеског ка којем идемо.

12. Какво је стање с повратком избеглица?

Па ту има још доста проблема. То показују још увек порушене куће православних Срба широм Далмације, иако морамо признати да има извесног напретка пошто је у неким деловима почела интензивнија обнова кућа. Ово питање је потпуно у домену државе и надлежних државних институција. Решавањем питања повратка избеглих и прогнаних Срба, и њиховим активним укључивањем у све сфере економског и друштевног живота, држава би задобила велико поверење тих људи и то је оно што се обично назива одрживи повратак.

13. Када би могла започети обнова оштећених српских храмова и колико је таквих у Хрватској?

Многи храмови СПЦ у Далмацији су на жалост оштећени, како цркве и манастири тако и парохијски домови. Ту нам предстоје велики радови и без помоћи хрватске државе нећемо моћи учинити много. Треба напоменути и то да је највећи број наших храмова и манастира прибројан културним споменицима и културној баштини хрватске државе, а самим тим држава има и обавезу да помогне њихову обнову. Ми сваке године конкуришемо на Натјечају Министарства културе у Загребу и за сада највише помоћи имамо на просторима задарске жупаније, што на жалост није случај у шибенско-книнској и сплитској жупанији.

14. Као црквени великодостојник како гледате на саучешће породици Слободана Милошевића које је потписао и хрватски генерал Анте Готовина?

Велики људи су често и велики трагичари, али и велики покајници. Оно што је за нас веома битно то је да нам Јеванђеље Христово даје шансу и могућност покајања до краја живота, што нам показује пример покајаног разбојника на Голготи. Многи Свети Оци су говорили да се сваки човек, у крајњем случају, уподобљава једном од двојице разбојника на крсту, који су били распети заједно са Господом Исусом Христом, а Црква свакако указује на позитиван пример покајаног разбојника.

разговор водила: Даворка Блажевић
Шибеник, 29. 04. 2006. г.