Крка часопис бр. 6

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 16

САДРЖАЈ:

Историја далматинске епархије; 1. Хришћанство у Далмацији до диобе цркава; 2. Појава Срба и православља; у сјеверној Далмацији; 3. Под Млечанима и Турцима; 4. Црквени живот под Турцима; 5. Борба за очување православља под Млетачком влашћу; 6. Далматинска епархија; Званично саопштење поводом неоснованих медијских напада на епископа далматинског Г.Г. Фотија и Епархију далматинску;Вијести из Епархије

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

ИСТОРИЈА ДАЛМАТИНСКЕ ЕПАРХИЈЕ

1. ХРИШЋАНСТВО У ДАЛМАЦИЈИ ДО ДИОБЕ ЦРКАВА

Хришћанство је допрло у Далмацију већ у апостолско доба. Апостол Павле сам каже да је проповиједајући стигао чак до Илирика (Рим. 15, 19), а за свога ученика Тита вели да је отишао на проповијед у Далмацију (2. Тим. 4, 11). Блажени Јероним, поријеклом Далматинац, такође говори о Павловој проповиједи у Илирику, а Епифаније Кипарски опет тврди да је апостол Лука (можда као пратилац Павлов) учествовао у евангелизацији Далмације, Галије, Италије и Македоније. Предање о раду апостола Павла у Далмацији је остало и даље живо. Далматински историчар Иван Луцијус (+1679) забиљежио је и конкретнији податак како се апостол Павле пролазећи кроз Далмацију зауставио код града Бурнума, недалеко данашњег Кистања, близу ријеке Тицијус (данашње Крке), што указује на постојање једне хришћанске општине у овом крају већ у апостолско доба. То нас подсјећа на катакомбе над којима је касније саграђен манастир Крка у коме је по Луцијусовом казивању на некој дасци био урезан словенски запис о овом боравку апостола Павла у Далмацији. И висовачки фрањевац, историчар Вињалић, пише сто година послије Луцијуса да су се ,,у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили написани дотични стихови на словенском језику у спомен борављења у томе мјесту апостола Павла.” Предање о боравку апостола Павла у Далмацији помиње и Алберто Фортис у свом путопису. Ова традиција добила је и свој ликовни израз у једној слици која се некад налазила у манастиру Крки, а приказивала је апостола Павла како проповиједа Далматинцима обученим у народне ношње.

У току првих трију вијекова ухватило је хришћансгво у Далмацији коријена и поред гоњења за вријеме кога су и овдје записана многа имена мученика, од којих је остао у нарочитом поштовању св. Домнио, Дујмо, епископ солински, који је страдао у Диоклецијановом гоњењу почетком 4. вијека. Послије Миланског едикта (313.) хришћанство је и у Далмацији рапидно кренуло напријед и ускоро на сцени црквених збивања видимо многе значајне представнике далматинске цркве. Поред романских колонија у Приморју се тада појављују и грчке колоније, које јачају нарочито откако је Далмација, најприје привремено (437.), а послије пропасти западног римског царства (476.) дефинитивно дошла под власт Византије, односно Источног римског царства. Од времена цара Јустинијана (527-565) те грчке колоније постају и расадници грчке културе о чему свједоче многи споменици од Равене па низ читаво јадранско приморје. По приморским градовима служи се у хришћанским црквама на латинском, али и на грчком језику, нарочито у мјестима гдје су биле јаче грчке колоније.

Развој хришћанске цркве у Далмацији био је озбиљно ометен доласком Словена, Срба и Хрвата, који су заједно са Аварима многе области на Балканском полуострву опустошили, многе градове разрушили и црквену организацију разорили. О географском смјештају Срба и Хрвата на овом подручју даје најранију сачувану информацију византијски цар-историчар Константин Порфирогенит (945 -959): ,,Од ријеке Цетине почиње земља Хрватска и пружа се према Приморју до границе Истре... а према Цетини и Ливну граничи са Србијом.” Ово Порфирогенитово казивање усвојили су, или на основу других извора утврдили, и наши старији историчари. И Луцијус вели да су Хрвати заузели дио Далмације од Истре до Цетине, а Срби даље на југ до Драча. То усваја и Мавро Орбин, Андрија Змајевић, Рачки, Љубић, Миклошић и други. Напосљетку, то потврђује и чињеница да је Хум одвајкада био у саставу средњевјековне српске државе, а сјеверна Далмација је улазила у састав хрватске државе, која је од 1102. ушла у персоналну унију са Угарском. У приморским градовима превладавало је романско становништо. Оно се ту и на острва склонило са копна пред словенском стихијом.

Христијанизација досељених Хрвата и Срба почела је већ од досељења, али је напредовала споро. Страни, латински и грчки богослужбени језик био је томе највећа сметња, јер је поред неразумијевања рађао подозрење и страх да страни проповједници не би били експоненти страних сила, франачке или византијске државе. Треба, наиме, нагласити да је 732. године византијски цар Лав III Исавријанац, да би се осветио папи због противљења његовој иконоборачкој политици, одузео испод папине јурисдикције Сицилију, Доњу Италију и цио Илирик, а с њиме и цијелу Далмацију и Превалис, те их потчинио цариградском патријарху. Тако је створен принцип да се границе цариградске патријаршије подударају са границама византијске државе. Док се тако цариградска патријаршија нашла под заштитом византијске државе, папа се ставио под заштиту франачког краља Пипина малог, чијег ће сина Карла Великог 800. г. бирати за римског цара. Карло је ускоро освојио сјеверну Далмацију, што је утврђено и Ахенским миром (812.), када су Византији остала од сјеверне Далмације само острва Крк, Црес, Лошињ и Раб и градови Задар, Трогир и Сплит. Тим подручјем управљао је царски намјесник или проконзул (стратег) са сједиштем у Задру, који је послије разорења Салоне остао све до 1918. главни град сјеверне Далмације. Тада су франачки мисионари покрстили далматинске Хрвате, чији је кнез признавао врховну власт фурланског маркгрофа и франачког краља.

Хрвати су с временом успјели да асимилирају аварске и романске остатке, да се отресу франачке и византијске власти и да створе своју државу која је трајала од 9. до 12. вијека. Приморски градови, иако више нису били онако независни као под Византијом, ипак су задржали своја основна муниципијална права. Тако је остало и послије 1102, кад је Хрватска ушла у персоналну унију са Угарском. Та унија није утицала на етничко стање у Далмацији. Романско становништво у приморским градовима мијешало се са хрватским и прилично се асимилирало, док су се остаци илирско-келтских племена на копну повлачили пред Хрватима у планинске крајеве и због географских услова и несигурности одавали се махом номадском сточарском начину живота. Њих су још Византинци називали Мавровласима (Црни власи), па су то име усвојили касније и Словени, Хрвати и Срби. И Млечани су их звали Мурлаки или Морлаки. Касније, кад се они буду сасвим асимилирали са Хрватима и Србима, неће овај назив више имати етнички значај, већ ће означавати онај дио далматинског становништва, који се по планинским предјелима далматиског копна бави сточарским начином живота.

Кад је Угарска, ступивши у заједницу са Хрватском, избила на Јадранско море, нашла је опасног такмаца у Млетачкој Републици. И једна и друга сила жељела је да придобије уза се далматинске градове, али су они углавном љубоморно чували своје аутономије, и ма колико да су изражавали узајамно ривалство, били су солидарни у отпору према странцима. Они су чували свој регионални далматински патриотизам (далматинизам) и поносили се њиме.

У црквеном животу хрватске Далмације превладала је у 10. и 11. вијеку латинштина. Ћирило-методска глагољица и ћирилица нису могле да се одрже, јер су њима писане богослужбене књиге византијског обреда, док је овдје од раније ушао у употребу латински језик, како у општем животу, тако и у цркви и обредима. Отпор латинштини од стране нижег свештенства и многих епископа на челу са нинским епископом Гргуром завршио се неуспјехом. Латинаши су побиједили, те је на сплитском сабору 1060. коначно забрањено служење на словенском језику и рукополагање за свештенике оних лица која не знају латински. Како је то било баш у вријеме коначног расцијепа између источне и западне цркве (1054.), послужило је то појачању разлика измећу Хрвата који су сада, по сили закључака латеранског и овог сплитског сабора, увели латинштину, и Срба који су се служили ћирилицом и њоме писали преводе богате византијске богослужбене и богословске литературе, а богослужење вршили на словенском језику по грчком обреду. Срби остадоше у источној, грчкој хришћанској сфери, а Хрвати у западној, латинској. Не би у томе било нарочитог зла по наше народе да је етничка граница била јасна и кроз вијекове стабилна. Са њеним помјерањем и мијешањем Срба и Хрвата, као припадника источне и западне цркве, долазило је до узајамног трвења, које су спољни политички фактори често потпиривали и доводили до отвореног антагонизма, тако штетног и по Србе и по Хрвате. Подјела цркава је по наше народе посебно фаталан догађај, јер је граница између подијељених цркава и оштрица свих аспирација, прозелитизама и антагонизама као оштро сјечиво кроз вијекове рањавало наше националне организме. Наши непријатељи су то до максимума користили.

2. ПОЈАВА СРБА И ПРАВОСЛАВЉА У СЈЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ

У времену кад су Хрвати признали Коломана за свог краља (1102.) границе хрватског краљевства, како пише Шишић, ,,текле су отприлике Неретвом до Раме, одатле на горњи и средши Врбас, затим на доњу Босну до ушћа у Саву и правцем повученим између данашњег Брода и Доњег Михољца до Драве, па уз Драву до штајерско-крањског пограничног горја откуда се спуштала на море код Ријеке; од већих отока припадали су Хрватској Крк, Црес, Раб, Паг, Хвар, Брач и Вис.” Сјеверна Далмација ће тако већ почетком 13. вијека постати тромеђа на којој су се сукобљавали интереси хрватско-угарске државе, затим Босне и напосљетку Србије, која је владала сусједним Хумом.

Хрватској је постепено ојачало племство и потпуно се развио феудални систем. Крајем 13. вијека нарочито се истичу двије племићке породице, Франкопани у Модрушкој жупанији и Шубићи у Брибирској. Павле Шубић (+1312.) је чак добио насљедно банско достојанство и готово суверено владао на подручју од Гвозда (Капеле) до Цетине. Он је чак успио да своју власт прошири и на један дио Босне, те се од 1299. називао ,,бан Хрватске и Далмације и господар Босне.” Кад је Павле у борби за подвргавање појединих босанских области погинуо од ,,босанских јеретика”, наслиједио га је у банском достојанству најприје брат Младен И (1302—1304), а затим син Младен II (1305—1322). Даље ширење власти хрватског бана у западној Босни зауставио је босански бан Стјепан И Котроманић (1290—1310), зет српског краља Драгутина, који је као ,,сремски краљ” (1284—1316) управљао и сјевероисточном Босном и по ријечима његова биографа, архиепископа Данила, ,,многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску вјеру и крсти их.” Тако је западна Босна била у политичкој и територијалној заједници са Далмацијом, а источна са Србијом.

Овакво политичко стање имало је знатних посљедица по вјерски и црквенн живот на овом подручју. У западној Босни, која је сада била у политичко-територијалној заједници са Далмацијом, постојале су упоредо ,,црква босанска” и православна. Хум, који је кратко вријеме био под влашћу Шубића, у црквеном погледу улазио је у састав светосавске Жичко-пећке архиепископије. Све је то омогућило да и сјеверна Далмација, усљед кретања војске и миграције становништва, дође у додир са православљем и да га упозна. Иван Луцијус, писац далматинске и хрватске историје, пише како су се Срби из Босне крајем 13. вијека, за вријеме бана Младена, почели да досељавају у Далмацију. Они су најприје служили као војници у Младеновим далматинским градовима, а затим су се спуштали у равнице и заједно са Хрватима обрађивали поља. Друга сеоба Срба у сјеверну Далмацију догодила се, по казивању старих писаца, 1305. године, а касније их је било све више.

У то вријеме појављује се у сјеверној Далмацији и први српски православни манастир, Крупа под Велебитом. Записана традиција каже да је то било 1317. године. Предање даље каже да су манастир саградили добјегли калуђери босанског манастира Крупе уз материјалну помоћ српског краља Стефана (Милутина) и сљедећих двају краљева (Дечанског и Душана) и уз помоћ народа. Ови су краљеви, према предању, откупили манастиру неке земље, које су калуђери касније умножили, па их сачували за вријеме Турака, који су манастиру потврдили право на уживање ових земаља.

Осниваље овог православног манастира ван немањићке државе, на подручју које је за Немањиће било од велике важности, морало је разумљиво да заинтересује владаре из ове династије. Са вјерског гледишта, не зачуђава њихова жеља да помогну овим малим српским насељима у задовољавању њихових вјерских потреба, а са политичког гледишта - требало је да овај манастир веже одвојене Србе за немањићку државу и српску архиепископију. Цар Душан ће 1347, свакако из политичких разлога, удати своју сестру Јелену за Младена III Шубића, који је тада био господар Скрадина, Клиса и Омиша. Младен је био врло угледан и моћан феудалац и могао је добро да послужи политичким интересима царевине на овој страни, а он је опет, без сумње, био сретан што је добио за шурака тада најмоћнијег владара на Балкану. У времену кад су се на овом подручју борили за превласт Млечани и Мађари, овај брак је био пожељан и Шубићима и Душану. Међутим, Младен је умро већ 1. маја 1348. и Јелена је остала са тек рођеним сином Младеном ИВ међу самим непријатељима. Младеновог посједа хтјели су да се домогну и Млечани и Мађари и Нелипићи, па и сродници из породице Шубића. Несретној младој удовици помогао је брат, српски цар Душан, који је послао своје војничке посаде у сестрине градове. У Клис је дошао Душанов њемачки најамнички старјешина Палман, а у Скрадин Ђураш син Илијин, родом из Зете, праћен синовима и синовцима.

Иако појава српске принцезе, њених дворјана и српских царских посада у далматинским градовима није значила нарочиту промјену у вјерском и црквеном животу овог римокатоличког подручја, ипак је чињеница да је у то вријеме усљед учесталих миграција Срба из Босне било све више српских оаза у овој области и да се 1350. овдје појављује и други српски манастир, Крка, и то баш иницијативом Јелениног духовника Рувима и њеном материјалном помоћи, о чему детаљно говори Кончаревићев љетопис. Није без значаја да се нагласи да су оснивачи манастира св. Арханђела у Крки били калуђери који су дошли из манастира св. Арханћела, који је у Јерусалиму подигао српски краљ Милутин. Од половине 14. вијека све чешће су миграције православних Срба из Босне у сјеверну Далмацију. Смјештај ових досељеника задавао је много бриге далматинском бану Николи Сечу, али је узбудио и папу Григорија ЏИ, који је 1372. и 1373. упозоравао босанске фрањевце на ове ,,православне Влахе”, који се са граница Босне и Крбаве шире према Приморју.

Ово досељавање православних Срба из Босне у Далмацију појачано је послије Твртковог освајања Далмације и јужне Хрватске до Велебита (1390.), откад се он почео да назива ,,краљ Србије, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”. Кончаревић је у свом љетопису записао да ,,краљ Стефан Твртко бјаше орудије Божијаго промисла ради утвержденија нашеја свјатија православнија вјери в нашем отечествији”. У његово вријеме саграђена је црква Вазнесења Христова (Свети Спас) на извору ријеке Цетине. Тада се спомињу и православне цркве у Клису и Брибиру. Срби, досељени из Босне, саградили су на Цетини манастир Драговић (1395.). Ова насеља су на преласку из 14. у 15. вијек стално јачала због доласка све нових и нових група досељеника из Босне, у коју су учестали турски упади и учинили Босну врло несигурним подручјем. Тако се послије турског упада у Босну 1397. иселило доста Срба из Босне у Далмацију. Једна од тих група населила се у Книнском пољу, Голубиђу, Пађенама и Полачи. Млетачки адмирал Петар Лоредан помиње 1423. ,,српске вазале” као поданике обровачког дворца, за које вели да су још од 1392. настањени на мјесту гдје се налази село Жегар.

Тврткови насљедници нису могли да задрже управу над сјеверном Далмацијом, већ су је морали предати поново хрватско-угарском краљу. Међутим, честе смјене на овом пријестолу и непрестане буне и немири имали су судбоносне посљедице и по Далмацију. Хрватско-угарски краљ Владислав Напуљски, видећи да се у овако бурним временима неће моћи да одржи на пријестолу, одлучи се на врло подло дјело. ,,Послије дуљих преговора и срамотног цјенкања прода у јулу 1409. за 100.000 дуката град Задар, Новиград, Врану и оток Паг, као и сва своја права на читаву Далмацију, Млетачкој Републици. И тако се ето Венеција, која се за читаве борбе мудро држала по страни, највећма окористи дуготрајним грађанским ратовима у Хрватској и Угарској, угнијездивши се тај пут у Далмацији трајно до своје пропасти (1797.)” (Шишић).

Краљ Сигисмуид се узалуд трудио да поврати Далмацију од Млечана. Њему је остало само приморје од Истре до Обровца, Книнска крајина, Врлика, Сињ, Клис, дио Загорја (између Трогира, Шибеника и Дрниша), Петрово Поље, Промина и Миљевци. Млечани су држали обалу са градовима: Задар, Нин, Новиград, Врана, Островица, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит, Омиш, Котор и Будва. Тај свој посјед Млечани су задржали стално, док је мађарско подручје постепено пало под Турке.