Крка часопис бр. 6

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 12

САДРЖАЈ:

Дванаесторица апостола; Живот Светог Саве; ИНТЕРВЈУ: Епископ далматински Г.Г Фотије за „Политику“; Спајање истока и запада; Историјат Српске православне цркве у Шибенику; Прича о календарима; Чудо Пресвете Богородице „Дрнишке“; Молитва утамниченог архиепископа Охридског Јована; Вијести из Епархије; Званично саопштење Епархије далматинске поводом спречавања добијања грађевинске дозволе за изградњу конака при манастиру Светог Василија Острошког у Црногорцима – Имотски; Приложници часописа Крка.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

ДВАНЕСТОРИЦА АПОСТОЛА
ПРВИ ИЗАБРАНИ УЧЕНИЦИ

Исус Христос је Своју науку предао ученицима, који су сачињавали Његову Цркву. Он је од изабрао дванаесторицу ученика, којима је дао Јеванђеље и послао их да га проповедају и да крштавају људе у свим деловима света: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 19-20).

Апостоли су верно и предано обављали своју службу. Они су читав свој живот посветили ширењу нове вере у истинитог Бога, како би залечили недостатке тадашњег друштва.

Апостоли су обраћенике окупљали у заједнице које су називали црквама. Њима су предали ризницу новог Јеванђеља, њиховог истинитог сведочанства и сведочења Речи и на тај начин је заувек сачували у Цркви. Управо то Предање и ми данас чувамо и негујемо. Стога, будући да је примила Истину од апостола, Православна Црква је ,,апостолска” Црква. Она Своје корене има у њиховој (апостолској) служби и прејемству, апостолској вери и веровању, апостолској речи и списима, којима су апостоли и њихови непосредни наследници бранили православну веру и сачували је неоскрнављеном у време свих јереси и прогона.

Али, ко су ови блажени апостоли, који су одабрани да нам предају ново Јеванђеље и оснују Цркву Којој и ми данас припадамо? Ко им је дао силу да, упркос свим претњама које су их на крају коштала и самог живота, проповедају Јеванђеље? Ко су те снажне личности које су потпуно промениле живот многих народа?

Понекад је глас из прошлости најјаснији и најживљи путеводитељ ума и срца данашњег човека, који га избавља из помућених животних вредности. Понекад су житија и подвизи људи из прошлих времена незаборавни и они попут светлих одмаралишта осветљавају пут којим треба ићи. Они стоје попут неразориве стене, о коју се разбијају и нестају таласи животних разочарења. Христови апостоли су и стене и оазе нашега живота. Управо њима, нашим прецима који нам предаше хришћанско наслеђе и веру, посвећујем овај рад, како би и писац и читалац могли подражавати њихову преданост, добро дело и веру у Христа јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 28).

ПОРЕКЛО И ДЕФИНИЦИЈА РЕЧИ ,,АПОСТОЛ”

Једини извори за наш рад о Дванаесторици апостола јесу четири Јеванђеља и прво поглавље Дела апостолских, где су описани однос између Христа и Његових апостола за време Његове мисије на земљи. Иако су апостоли записали Јеванђеље, они се не помињу често, нити се величају у њима. Они се спомињу у Јеванђељу само због тога што су они били уз Самога Христа, Који их је поучавао и вежбао у разумевању Његовог порекла и мисије, како би они могли потом другима проповедати Његово Јеванђеље и казивати о Његовим делима и личности.

Када год су се касније појављивали вршећи своју службу, они су то чинили са ауторитетом и одлучношћу Самога Господа Који их је и послао у свет на проповед Јеванђеља. Они никада нису нарушавали учења, нити су за себе извлачили какву корист. Истина је да се у Јеванђељу говори и о неким особинама њихових личности, али само како би се још више истакла дела њиховог Господа, и како би још више до изражаја дошао одблесак благе вести у њиховим једноставним и скрушеним животима. Тако су апостоли још и проповедници и примери Нове Твари.

Грчка реч ,,апостол” има значење весника, посланика, гласника. У Јеванђељу су Дванаесторица представљени као Христови благовесници. Као што је Христа послао Његов Отац, тако је и Христос послао апостоле. Господ Исус Христос користи савременије значење речи ,,апостол”, дајући му посебно значење и тумачење, при чему се истиче идеја да су апостоли ,,послани”, што значи да је апостол човек који свој васцели живот посвећује тој служби.

Сам Исус Христос даје назив ,,апостол” Дванаесторици у Лк. 6, 13 и постави Дванаесторицу у Мк. 3, 14. Термин ,,апостол” (,,апостолос”, грч. је изведена из речи ,,апостеллеин” што значи ,,послати”) означава посебну мисију. Апостол је заступник онога ко га је послао, што значи да је термин ,,апостол” одређенији од термина ,,весник” (грч. ,,ангелос”). Апостол не само да преноси поруку, већ треба и да је оделотвори међу њеним примаоцима, који при томе треба да је правилно схвате и примене у својој вери и животу.

ХРИСТОС ,,ПОЗИВА” СВОЈЕ АПОСТОЛЕ

Први ученици

Неки од Дванаесторице су били ученици Претече Господњег, св. Јована Крститеља. Они су се упознали са Списима и очекивањима њиховог учитеља. Јован Крститељ угледавши Исуса гдје иде, рече: Гле, Јагње Божије! (Јн. 1, 36), а Андреј, један од Јованових ученика, са још једним учеником, чуше га и отидоше за Исусом (Јн. 1, 37). Они пођоше за њим без икаквог испитивања!

Беше то почетак Апостолске Цркве. Они истрајаше и отидоше, и видјеше гдје (Исус) станује; и остадоше код њега онај дан (Јн. 1, 39).

Отидоше и дуго остадоше код Исуса. О чему су разговарали? Па, о томе ништа не знамо. Али, оно што знамо јесте да су се вратили са потпуном вером у Њега. Он беше Онај Кога су чекали. Св. ап. Андреј је осетио потребу да своју веру подели са другима. Тако је најпре нашао свога брата Симона и рекао му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос. И доведе га Исусу (Јн. 1, 42). Овај поступак св. ап. Андреја служи као пример за сваког следећег ученика и апостола: прво, искрена жеља за Истином; друго, упознавање са откровењем и послушност (веродостојно идење за Њим); треће, прихватање и вера у Истину, а потом исповедање и проповедање вере. Управо све то чини Цркву растућом и динамичном целином.

Након Андреја и Петра и Јована, Исус је у Галилеји пронашао Филипа и позвао га да иде за њим. Филип не само да је то учинио, већ нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци ... Дођи и Види! (Јн. 1, 45-46). Натанаило Га виде и поверова: Ти си Син Божији, ти си цар Израиљев (Јн. 1, 49). Беху то речи које ће чути милиони будућих генерација.

Након само једнога дана, пет оданих људи постадоше Његови посвећени пријатељи. Христос више није био сам – осим у време страдања и распећа.

ПОСВЕЋЕЊЕ

Након сусрета Исуса и Његових првих ученика у Јудеји и Галилеји, Господ се повлачи. Наиме, сад је требало да се одреди центар Његове службе. Након Јовановог утамничења, Исус у Галилеји говори да ће Капернаум бити средиште Његове делатности. У Капернауму су живели Јудејци, а и његов положај је био прикладнији за управљање Галилејом.

Пролазећи обалом мора Галилејског, који у ствари беше језеро, Исус поново среће двојицу браће Симона и Андреја, који су бацали своје мреже. Исус им сада говори да пођу за Њим и да постану ловци људи. У исто време и на истом месту, Исус је нашао Јакова и његовог брата Јована, рибаре у лађи на мору Галилејском. Он их је позвао да пођу за Њим и сви га одмах послушаше (Мк. 1, 16-20). Исус је исто тако позвао и Матеја, Левија (Мк. 2, 16; Мт. 9, 9) у Капернаум. Матеј беше цариник вероватно баш из истог града. Он напушта свој посао, поздравља се са својим пријатељима и креће за Господом. Каквог ли искушења за нас данас! Они су напустили посао и дом, задовољства и навике; одбацили своје младалачке снове и на рушевинама чврсто саградили нову тврђаву одбране, и тиме показали да постојана вера у живога Бога може горе да помера.

Који је смисао сабирања ових ученика? Требало је да, након периода учења, они, уместо риба, лове људе. Исус Христос их није одмах послао на овај посебни задатак, већ је требало да се најпре добро извежбају у божанској науци, у новом тумачењу Списа и послушности Господу. Они беху позвани да се упознају са новим стандардима моралног живота, те да потом смело прошире Јеванђеље међу све народе. Предана једанесторица ученика су се показала достојним овога задатка, јер они Именом Христовим изменише саму земљину орбиту.

ИЗБОР И СЛАЊЕ НА ПРОПОВЕД

Христос је привукао много ученика. Он их је све познавао, али је знао и то да нису сви од њих способни да постану и ловци људи, па је одлучио да изабере само неколико њих (Мк. 3, 13; Лк. 6, 13). Био је то један од суштинских тренутака Његове мисије. Када су у питању обичне људске активности, оснивачи неке организације пажљиво бирају своје сараднике, способне да испуне њихове захтеве. Мудрост старешинства лежи у способности избора људи који ће моћи извршити задатак, пре него у томе да старешине предузму читав посао на себе. Добар вођа се не плаши сарадника, већ их изузетно пажљиво бира. Исус Христос је читаву ноћ провео у молитви Богу Оцу, па је тек онда изабрао Своје ученике (Лк. 6, 12). Он у овоме изузетном тренутку Свога живота, тражи посебну поуку, јер ће Његов избор утицати на будућу мисију и на читав свет:

А догоди се у дане оне да изиђе на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, Матеја и Тому, Јакова лфејева и Симона званога Зилот, Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. (Лк. 6, 16-20)

У Новом Завету се четири пута наводи списак апостола: Мт. 10, 2-4; Мк. 3, 16-19; Лк. 6, 14-16 и у Дап. 1, 13. Поредак имена је направљен у три етапе, са извесним променама које се дешавају у свакој од њих. Ап. Петар се спомиње први, а Јуда последњи. Не постоји никакво првенство ап. Петра у смислу његовог посебног ауторитета над осталим апостолима. Такав ауторитет Петар никада није добио, нити га је икада спроводио. ,,Он је први међу једнакима. То је положај који му не припада по некаквим формалним или званичним задужењима, већ по ревности и природи његове личности.” (Хастингс)

Шта је био циљ Господа нашег Исуса Христа док је бирао Своје ученике? Св. ап. Марко каже да је Његов циљ био да они буду поред Њега, како би Он могао да их пошаље да проповедају Царство Божије и како би им дао силу да исцељују болесне и изгоне демоне. Јеванђелиста Марко (Мк. 3, 14-15) сведочи: И постави Дванаесторицу, да буду с њим, и да их шаље да проповедају, и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне.

Међутим, Господ је имао још узвишенији циљ, о којем Он говори уочи Свога страдања. Он је очекивао да они буду благовесници. Њихова узвишена дужност им беше да сведоче Христа, да говоре свету о Његовом животу, Његовој науци, Његовим списима. Он се молио за њих: Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет (Јн. 17. 18).

ПОУЧАВАЊЕ АПОСТОЛА

Апостоли беху богобојажљиви људи. За Христа су били везани само својом вером. Поред тога, не можемо порећи њихову честитост, праведност и милосрђе. Били су то марљиви, искрени и побожни људи, изнад свега најпре посвећени Господу и Његовим заповестима. Нису то били људи високог образовања, али нису били ни неписмени. Већина њих је говорила арамејски и грчки језик. У синагогама су се научили науци Божијој и досегли њене несагледиве висине.

Четворица од њих су били рибари, један цариник, а остали су припадали обичној радничкој класи. Апостоли нису били познати људи са високих положаја, већ су радили како би се прехранили. Јеванђеља их не представљају као генијалне људе или оригиналне мислиоце. Сви су они били млади људи, а неки чак и млађи од Христа. Били су то људи различитог темперамента, навика и васпитања. Повезивала их је њихова љубав према Христу и благочестив живот. Они дођоше под исти кров како би се учили науци Божијој и живели у послушности Самоме Господу.

Апостоли су пратили Господа на свако место. Чули су све Његове проповеди и поуке, Његове личне савете људима и Његове планове. Били су сведоци исцелења, спознали су узроке болести и силу злих духова. Исус Христос је био глава Дванаесторице апостола. Живели су од властитог имања и дарова које им је великодушно давало неколико жена које су их пратиле на неким путовањима (Лк. 8, 2-3). Они су заједно живели и трудили се да се угледају на Христа. Само Његово присуство је представљало најбољег васпитача. Његова дела и речи из свакодневног живота, однос према болесним и убогим, разговори са грешницима, заштита и охрабривање потлачених – све то беху поучни примери за апостоле. Они су Га гледали како проповеда, како се моли, како исцељује сваки недуг и унесрећенима враћа живот. Истовремено, они су били свесни Његовог противљења свакој врсти формалности, свести о празновању суботе, обрезању, храни и времену за молитву. Много тога су научили из Његове Беседе на гори, из Његових прича и поука, као што је: Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4, 24).

Друга етапа апостолског вежбања подразумевала је чуда која је Христос чинио. Од Месије се и очекивало да то чини, али су апостоли занемели када је Господ почео да твори чудеса. Природа ових чуда је била и остала необјашњива. Апостоли су били сведоци многих чуда: улову рибе, утишавању буре (Мк. 4, 39), идењу по води (Јн. 6, 16), итд. Такође, они су били свесни да чуда нису сама себи циљ, већ знак вере, поука моралне исправности, као што је то био случај са смоквиним дрветом.

Дакле, Христос беше њихов Учитељ и апостоли су се вежбали у вршењу Његових заповести.

ХРИСТОС ,,ШАЉЕ” СВОЈЕ АПОСТОЛЕ

Апостоли су са својим Учитељем провели непуне три године. Он их је позвао да буду с њим (Мк. 3, 14), како би их поучио, а потом послао да проповиједају Јеванђеље и поучавају народе. Њихов рад се између ове две етапе није мењао, све док нису узнапредовали. Онда је дошло време великих промена. Од ученика насташе учитељи, од Христових следбеника, вође Самоме Христу. Они су своју службу почели као ученици и за три године су узнапредовали до апостола. Њихов видљиви Учитељ, њихов Господ, постао је невидљив, свагда присутан као и некада.

Исус Христос их је изабрао након ноћи проведене у молитви за њихово служење. Након поучавања, Исус се молио за њих и њихову будућност, и то све до самог Његовог хватања. Ту молитву је забележио један од апостола. Христос их је оснажио силаском Духа Светога на дан Педесетнице. Свемогући Дух је у виду огњених језика сишао на апостоле, преобразивши њихове сумње, страхове и ставове на тако чудесан начин да су они постали благовесници нове мисије.

Њихова главна дужност беше да сведоче Спаситеља Исуса Христа, Његов живот, науку и искупитељско дело, и изнад свега да буду сведоци Христовог васкрсења, свједоци његовог васкрсења, јављају у Исусу васкрсење из мртвих, и апостоли с великом силом даваху свједочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа (Дап. 1, 22; 4, 2, 33).

Огроман беше утицај њиховог сведочења. Они су проповедали оно што су знали, јер у њиховом уму не беше ни трунке сумње. Св. ап. Јован, завршавајући своје Јеванђеље, каже: Ово је онај ученик који свједочи о овоме (Јн. 21, 24), а на почетку своје Посланице пише: Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом (1.Јн. 1, 1-3).

Апостоли су били свесни чињенице да је њихова служба благословена. Осећали су Христово присуство и присуство Светога Духа на сваком кораку своје мисије. Поред тога, били су свесни и свога назначења. Они својим ауторитетом и делом нису представљали себе, већ Господа као Пророка, Свештеника и Цара. Они су рукоположили своје наследнике и тако су основали свештенство Цркве. У Православној Цркви не постоји рукоположење ђакона, свештеника и епископа, без спомињања апостола. Дакле, апостолство је од изузетне важности не само за учење Цркве, већ и за Њено освећење. У Православној Цркви, епископи су прејемници самих апостола.

У Православној Цркви постоји Символ вере, у којем је већ вековима изражено православно веровање. У деветом члану Символа вере, Црква се дефинише као једна, света, саборна и апостолска. Једна због Једног и Јединог Господа; света, јер освећује; саборна, јер за све чува истину, и апостолска, јер су је основали апостоли. Свето Писмо и Предање се односе на апостоле, а кроз њих, на Самога Христа. Црква је браник Истине, јер апостоли који основаше Цркву, поучише и поставише Њене старешине и будућим генерацијама предадоше усмена и писана учења. Апостоли су кроз служење и молитву, проповед и пастирски рад, ширили Нови Завет Господа нашега Исуса Христа. Њима и кроз њих, верници се, како некада, тако и данас, радују усвајању спасоносне истине и воље живога Бога.

Мало се тога зна о личном животу апостола. Иако су нам позната само имена неких апостола, њихово дело је довољно данашњим генерацијама. Њихов циљ је био да проповедају реч и вољу Господњу, а не своју сопствену. По плодовима њиховог рада, можемо говорити о њиховим намерама и карактеру.

превод с енглеског

сестринство Тројручице – Шибеник