Разговор

РАЗГОВОРИ СА ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА ПОВРАТНИЦИМА
(Октобар, 2002.)

Слободанка Манојловић – Братишковци

Да ли сте Ви рођени у овој кући?
Да , родила сам се у овом крају, али се нисам родила у овој кући.
Када сте дошли у Братишковце?
Па, овдје смо дошли, прије од прилике мјесец дана. Прије тога смо били код мојих родитеља око два мјесеца.
Где сте живели пре рата?
Прије рата, смо били горе у селу.
Значи нисте били овде у овој кући?
Не, ово је кућа мога мужа.
Када сте се венчали?
Па, прије седам година, горе у Србији.
Да ли сте за време рата били овде, или у Србији?
Били смо овдје, али послије Олује 1995 отишли смо у Србију.
Зашто сте се вратили?
Вратили смо се због лоших животних услова. Стално смо се селили по туђим кућама, плаћали станове. А највише смо се вратили због млађег сина који је прије времена рођен. Он има здравствених проблема, па смо га водили код приватног лекара. Терапије су изискивале много новца, а ми то нисмо могли финансијски поднијети.
Да ли сте лако добили документа да бисте се могли вратити овде?
Па, процедура је трајала четири мјесеца.
Да ли сте знали да је стање овде тешко, да нема Срба?
Јесам, али нисам знала да је баш овако. Ми сада живимо од примања Зеленог картона. То је нека врста новчане помоћи коју примамо од државе, а понешто и Душан заради.
Колика је та помоћ од државе и да ли је то довољно за живот?
Примамо двије хиљаде и двјесто куна на нас четверо. Па, за четверочлану породицу и није; посебно ко има дјецу. То би се можда некако и развукло, али ове терапије – то никако не може да покрије.
Да ли Душан лако нађе посао?
Не, посао се тешко налази.
Шта мислите, како преживети, ако не буде било посла годину - две?
Не знам.
Мислите ли да за Вас, као Српкињу, има будућности у Хрватској?
Зависи како ће нас прихватити. Још нисам дошла у ту ситуацију да сам имала проблема. Видјећемо сада када Никола пође у школу – то не знам.
Да ли у овом крају има Хрвата; и како се односе према Вама?
Има, али ја лично нисам имала проблема. За друге, не знам. Познајем се са неким службеним лицима – према мени су добри. Имамо и неке пријатеље који живе у Шибеник. Они нису чисити Хрвати.
Да ли су овдашњи српски политичарии долазили да питају како живите?
Не, ја мислим да нису.
Да ли су вам помогле неке друге међународне организације?
Па, рецимо Црвени Криж, од њих смо добили један шпорет и четири лимена кревета. Ова два прозора и троје врата смо добили од неке америчке хуманитарне организације.
Да ли сте добили помоћ од државе да поправите, и обновите кућу?
Ми смо још у Србији предали захтјев за обнову. Међутим, документација није комплетна, а и ми нисмо власници куће. Неколико пута сам ишла у Книн, где се налазе те хуманитарне организације. Тамо су ми рекли да немамо право на нужни смјештај пошто нисмо из Книнске опћине.
Пошто Вам је кућа срушена, муж не може да нађе посао, живите само од помоћи, деца расту; како видите своју будућност и шта планирате?
Не видим је баш сјајно. Ако се икако буде могло отишли бисмо у неку страну земљу.
Шта бисте додали на крају?
Немам шта да додам. Дошла сам из Србије мислећи да ће овде бити бар мало боље.
Хвала Вам на разговору.

Илија Кричка и Ратко Кричка - Братишковци

Колико година имате?
Имамо сваки по педесет и осам година.
Да ли сте из Далмације?
Да, из Далмације смо. И чукундеда нам је рођен овдје.
Какво је овде стање било пре рата, 1991 године?
Ма, прије рата се живјело добро. Ми Срби у Далмацији смо живјели јако добро. Били смо богати.
Да ли сте били овде када је почео рат?
Да, били смо овдје све до Олује 1995 године. Послије сам отишао у Србију, Војводину.
Када сте се вратили?
Вратио сам се прошле године у дванаестом мјесецу.
Читао сам да су Хрвати, када су Срби одлазили одавде, уништавали књиге рођених и осталу документацију?
Било је то у неким крајевима, као на пример у Ђеврскама. Код нас то нису радили пошто су они држали Скрадин. Књиге су ту и остале.
Да ли је било тешко да добијете документа и да се вратите?
Па, није било тешко, одмах смо их добили. За пасош сам чекао око двадесет дана, а истог дана сам добио и личну карту.
Када сте први пут, након толико времена, видели своју кућу, како Вам је све то изгледало?
Па, није ми било лако. Добро сам то и преживио. До 1995 године кућа ми је била пуна свега. Када сам дошао - све празно, опустило, опљачкано, запаљено, и тако, жалосно.
Кад сте се вратили добили сте документа. Да ли сте добили неку помоћ од Хрватске?
Да, шест мјесеци сам имао примања Зеленог картона – скрб од петстотина и педесет куна.
Да ли сте добили помоћ за обнову куће?
Не, видите, та помоћ Зеленог картона је била за преживљавање, а посебно смо поднели захтјев за обнову куће. Предали смо папире у Шибенску опћину. Чекамо да нам комисија за процјену штете и категорисања куће дође и каже којој категорији кућа припада. Они обећавају, али ништа од тога.
Да ли Хрвати, чије су куће срушене, исто тако чекају?
Не, све су, малтене, обновњене. Нису ни прије имали боље. Тамо гдје се виде рушевине, то је српско. У свакоме селу су само српске куће порушене.
Да ли мислите да одгађају да вам обнове куће зато што сте Срби?
Па, нема другог разлога. Можда они мисле да тако спрече повратак Срба.
Пошто имате проблема око обнове куће, да ли имате проблема и око запошљавања?
Посла нема. Посао не долази у обзир. Немају ни они шта да раде, а камо ли ми. Не радимо ништа.
Како онда живите?
Ах, како! Живимо од земље; ко има чиме да је обради. Ја имам виноград и маслиник, али ми не вриједи. Не могу га обрадити. Треба ми култиватор.
Значи Ваш основни проблем је како прживети?
Да, да, ни мотку немамо; да макар мотку имамо.
Да ли верујете да ће се стање поправити?
Ми живимо у нади, али од те наде нема ништа.
Једно је нада, а друго је имати нешто у рукама?
Како ћу имати у рукама кад не дају?! Нема!
Па, како ћете онда опстати?
Ја, стварно, не знам. Сналазимо се. Како ћемо, Бог зна.
Да ли сте веровали да је овде стање баш тако тешко?
Нисмо. Имамо сваки по тридесет година радног стажа, надали смо се пензији, када напунимо шездесет година. Али сада морамо чекати још седам година, јер се сада иде у пензију са шездесет и пет година.
Како сте живели тих четири – пет година у Србији?
Па, ишли смо на наднице, ишли смо копати, ишли смо на грађевине. Могли смо преживјети од тога што бисмо зарадили. Јадно је и то било. Избјеглице нико не гледа.
Пре рата сте имали пријатеље Хрвате. Да ли вам је неко од њих помогао од како сте се вратили?
Па, нико нам није ништа помогао.
У каквим сте односима с њима?
Ко се јави мени и ја се јавим њему. Немамо неких проблема. Нисмо ми били блиски ни прије, а камо ли сада.
Шта мислите да ли ћете остати овде?
Само кад би нам обновили куће са ово мало земље, ми бисмо се снашли. Најпотребнији нам је трактор. Радили бисмо. Помагали бисмо. Бавили бисмо се нечим.
Зна се да је Хрватска од Европе добила средства за обнову српских кућа. Да ли су та средства дошла до вас?
Нису. Они обнављају своје куће и користе то у друге сврхе.
Стање је тешко. Да ли сте размишљали да направите неко удружење од пет – шест Срба, и да изложите свој проблем? Или можда већ постоји таква делегација?
Па, постоје неки политичари у Загребу.
Да ли они нешто чине за вас?
А, шта ће чинити. Само причају. Нема од политике и приче ништа. Не живи се од тога. Треба помоћи.
Да ли вас је некада неко од тих политичара из Загреба посетио?
Ма, нико жив није долазио. Последњи пут смо их видјели на Преображење у манастиру Крки.
Значи српски политичари овде у Хрватској вам не помажу. Да ли вам стиже помоћ из Југославије? Ово вас питам пошто је очигледно да вам неко мора помоћи како бисте могли опстати овде.
Да, да, треба нам механизација и стока да бисмо могли живјети. То би било нешто.
А да ли вам Југославија некако помаже?
Ма, нема од њих ништа. Нису давали ни тамо, а камо ли овдје.
Значи једино је Црква уз вас?
Па, једино нам је она блиска.
Какву помоћ очекујете од Цркве?
Могла би, на примјер, црквена организација Човјекољубље да нам помогне око обнављања кућа, да тражи од УНХЦР-а и хрватске државе да нам што прије обнове куће. Како да тражим нешто од попа Илије кад ни он нема?!
Знате, да би неко добио помоћ од неке организације, треба да има своје представништво. Ти представници би требало да стално иду и куцају на њихова врата. Али не један по један, неће УН доћи да види проблем једног од вас, али кад вас виде више, то је већ нешто друго. Зато је потребна организација на локалном нивоу која би предочила ваше стање.
Да, то је истина. Али, на примјер, ја сваке седмице морам ићи у Книн, а ови који ме возе увијек траже педесет куна. Одакле мени педесет куна? Ко да ми их да? Како то финансијски да издржим?
Да ли овде има аутобус?
Нема, а и аутобус кошта.
Да, али помоћ не може доћи ако се не организујете. Осим тога, ту је и Православна Црква, и Хрватска држава не може да је негира. Све у свему, стање је тешко. Да ли сте размишљали да се вратите у Србију?
Двоумим се, јер немам гдје да живим. Овдје гдје сада живим прокишњава на два мјеста. Не могу тако да чекам зиму.
Тешко живите, деца вам не долазе. Шта мислите шта ће бити за десет – петнаест година?
Ако се нешто не промијени, ако Европа нешто не учини, мислим да ћемо за петнаестак година ми изумријети и да ће ови крајеви опустјети.
Да ли бисте још нешто изјавили?
Све смо Вам испричали – о кући, о послу, о животу. Ево, да Вам ипак кажемо: ми, Срби у Хрватској смо сви потиштени. О нама нико не води рачуна. Само нам нешто обећавају. Сви говоре да се вратимо. А када се вратиш, као да не постојиш.
Да ли се плашите што сте Срби када, на пример, идете у Шибеник?
Не, не плашимо се.
Колико сада има Срба овде?
У Братишковце их се вратило око 140. Али то је све старо, тако да смо нас двојица младићи. Додуше, има неколико млађих људи са децом.
Хвала Вам на разговору. Све ово што сам чуо нису ствари које могу да обрадују човека.
Хвала и Вама и братској Грчкој на интересовању и евентуалној помоћи.
Постоје у Грчкој људи који могу помоћи, али не знају право стање ствари. Овим интервјуом ћу се потрудити да им пренесем део Ваше реалности. Можда ће неки и помоћи, али то није довољно, мора се ићи даље. Треба тражити помоћ од светских организација Ви сте учинили оно што је најтеже - вратили сте се у Хрватску. Сада треба да живите у тим тешкоћама. Послаћемо Вам новине са објављеним интервјуом.

Ђуро Карабува – Братишковци

Колико је времена прошло од када сте се вратили?
Ми смо се вратили 1997. Довео нас је УНХЦР. Били смо баш први.
Бојали смо се, па сам рекла Ђури, ако они ударе на врата ми ћемо кроз прозор. Али ипак нас нико није узнемиравао. (додаје Ђурина жена, Даница)
Значи бојали сте се?
Па, првих дана смо се бојали док се нисмо привикили. Послије смо се мало ослободили. А ту је и полицијија. Били су стварно фер. Каже моја жена полицајцу: ”Ма ко ће нас дирати. ” А он каже: “Ђаво не мирује. Увијек је било зла, а данас поготово.”
Да ли сте имали некаквих проблема од када сте дошли?
Не, не нисмо. Долазили су и питали зашто смо бежали, али ја сам, додуше, знао и одговорити.
Шта сте му рекли?
Да нисам бјежао, не би се ни вратио.
Какво сте стање затекли када сте се вратили?
Било нас је онда пет – шест у селу. Све је било опустошено, зло.
А како су куће изгледале?
Сада су никакве, а замислите какве су онда биле. Норвешка је послала неку помоћ. Они су оправили око тридесет кућа, тако да се сада може у њима живјети.
Да ли Вас нека друга организација помаже?
Слабо нас помажу.
Када сте избегли, где сте живели?
Живјели смо у Србији, Војводини.
Да ли сте задовољни што сте сада овде?
Ја сам и презадовољан. То свакоме кажем. Ја се не стидим живјети у својој кући.
Реците ми какво је стање било пре рата, а какво је сада?
Пре рата народ је живио јако лијепо. А и сада ко се вратио, може да живи, ако хоће да ради.
Да ли мислите да ће и у будуће бити добро?
Па, ја вјерујем. Све се може промијенити на боље.
Где сте Ви били за време рата?
Сво вријеме смо били овдје у Братишковцима. Побегли смо 1995 године када је била Олуја.
Када сте отишли све сте оставили?
Да, баш све смо оставили.
Затим сте стигли у Србију?
Да, да путовали смо једанаест дана и десет ноћи.
Којим путем сте ишли?
Ишли смо преко Лике и Босне – једанаест дана и десет ноћи на трактору. Стигли смо у Војводину. Отишли смо у прихватни центар у Врбасу. Тамо смо живјели док нисмо одлучили ићи кући.
Како су прошле те две године у прихватном центру?
Па, шта да Вам кажем. И тамо је било свашта. Нису нас очекивали. Говорили су: ”Не треба им дати ни круха, зашто се нису борили.”
Значи остали сте тамо до 1997 године?
Да, били смо тамо двије године и мјесец дана.
Како сте одлучили да се вратите?
Помислио сам пошто сам са свима овдје прије био добар да ћу се већ некако снаћи.
Да ли сте претпостављали да ћете затећи овакво стање?
Претпостављао сам пошто сам правио документа у Белом Манастиру. Тамо сам отприлике видио како ће ми бити овдје.
Да ли сте отишли из Србије задовољни или незадовољни?
Ја сам из Србије отишао задоваољан. Идем својој кући, како да будем незадовољан?
Да ли сте били задовољни те две године проведене у Србији?
Па, били смо незадовољни, зато што нисмо били у својој кући.
Да ли сте добили неку помоћ од државе или народа док сте тамо били?
Па, добили смо храну и нужни смјештај. Али било нас је јако пуно, једва да је било места за спавање.
Ви сте одлучили да се вратите када сте чули да је у Шибеник дошао свештеник?
Прво сам се двоумио, није ми било свеједно, али када сам чуо да је дошао свештеник, рекох: ”Идем ја својој кући.”
Зашто Вам је било значајно то што је свештеник дошао?
А како ми не би било значајно. Па они су наши пастири, они нас воде, ми идемо за њима.
Како је то изгледало када сте дошли овде?
То је била катастрофа. Све је било преврнуто. Пошто смо дошли 5. септебмра увече, почели смо чистити и нашли смо овај кауч који видите. Добро смо се затворили. Ипак је било страха.
Да ли сте тог тренутка када сте видели како све то изгледа помислили да се вратите?
Не, никако, ово је моје. Трећег дана су дошли неки Хрвати из Дубравица. Питали су ме да ли је ово моје. Ја сам им одговорио: ”Па како бих дошао да није.”
Ко Вам је помгао око документације за кућу?
Ишли смо у Шибеник и све смо средили редовним путем.
Имате ли пензију овде у Хрватској?
Имам, имам, пошто сам уплаћивао стаж.
Да ли сте имали још неких пробвлема с Хрватима?
Да, у почетку је било проблема, али ја на то нисам обраћао пажњу.
Говорили су: ”Ево оних што су пуцали у нас.”
Када сте се вратили да ли сте примали неку помоћ од хуманитарних организација, југословенске амбасаде или државе?
Не, ништа нисмо добијали.
Значи сами сте се борили за живот?
Сами смо се сналазили. Једнио ми је прото помогао. Он ми је први дао ово тракторче.
Када би Вас неко сада питао шта Вам је најпотребније, шта бисте рекли?
Најпотребнија би нам била механизација.
Само то Вам је потребно?
Само то, али свима.
Шта мислите о томе како се Југославија понашала према избеглицама док сте били тамо, и како се понаша сада када сте се вратили?
Тамо смо добијали храну и смјештај, али се нису лијепо понијели према нама. Сада када смо се вратили, не добијамо ништа.Ми морамо трпити.
Да ли су Вам они рекли да се вратите или сте то сами одлучили?
Сами смо одлучили. Ми смо овдје навикли, и тамо нам није било живота.
Зашто тако мислите?
Овдје смо рођени и видимо да ми овде можемо опстати, ако хоћемо радити.
Како видите будућност?
Видим је.
Хвала Вам.
Хвала и Вама што сте нас посјетили и било би ми драго да се поново видимо.

Душан Карановић – Кистање

Одакле сте пореклом?
Из Кистања сам. Ту живим, једино што сам се школовао у Београду и Загребу.
Да ли сте били овде када је почео рат?
Да, био сам.
Значи, свих пет година сте били овде у Далмацији?
Био сам баш у родном Кистању, а и куда бих ја ишао из свог родног мјеста.
Како је било за вријеме рата?
Било је тешко и некако сам се сналазио, а помагао сам и осталима.
Значи, многи Срби су после рата отишли, а Ви сте ипак остали?
Био сам овдје сво врјеме рата. Међутим, неколико дана прије Олује, дошли су из УМОРОФОР-а, из кенијског батаљона, и упозорили нас да напустимо Кистање.
Колико сте дуго били у Србији?
До Београда смо путовали око пет-шест дана. Када смо стигли тамо, понуђено нам је да идемо на Косово, али ја то нисам прихватио. Након двадесетак дана сам отишао у Хрватски конзулат и тражио да се вратим у Кистање. Тамо су ми рекли да није безбиједно да се вратим. Послије тога сам чуо да је недалеко од Кистања заклано деветанест српских фамилија. То се десило 1995 крајем деветог мјесеца.
Када сте се Ви тачно вратили?
Вратили смо се након годину дана, у деветом мјесецу.
Било је ризично да се вратите. Чули сте да су убијали људе, уништавали куће, цркве. Такво политичко стање се није могло поправити за годину дана. Зашто сте баш хтели да се вратите?
Било ми је непојмљиво да не живим у своме родном крају, да се не вратим на своју земљу гдје су Срби вијековима живјели.
Да ли сте се плашили?
Не, јер је само један живот.
Како је изгледало када сте се вратили и како су се људи према вама односили?
Па, било је тешко. Овде је остало само три посто српског становништва.
Да ли су Јањевци били овде када сте дошли?
Не, није било Јањеваца. Они су се тек послије доселили.
Како су се односили Хрвати, они који су знали да сте Срби, према Вама када сте одлазили у Книн или Шибеник?
Да Вам искрено кажем, нисам имао проблема са домаћим Хрватима. Али, су ме досељеници из Босне и са Косова страшно вријеђали. Имао сам пуно проблема са њима.
Да ли је Ваша кућа срушена?
Моја кућа је, као и већина других, до темеља запаљена.
Kуће запаљене, без посла, проблеми са Јањевцима, како сте тада размишљали?
Па, знао сам да је ово простор који нама припада и без обзира на све проблеме, одлучио сам да ту живим.
Да ли вам је држава помогла да обновите кућу?
Није, иако сам добио папире да сам власник куће. Напротив, држава ме је, под наговором досељеника, избацила из куће.
А зашто су Вас избацили?
Па, рекли су ми да ја, наводно, нисам власник куће. Да је то сада државно. Показао сам им папире, а они су ми рекли да се изгубим у року од пет минута, иначе ће нас у ковчезима брзим влаком отпремити за Београд. И опет смо остали без ичега. Ми се исељавамо, а досељеници се, под пратњом хрватске војске, усељавају у нашу кућу. То је било 22.3.1997. Водио сам судске спорове против државе, али ми нису вратили кућу. Морао сам да је продам и купио сам другу у Кистању.
Где сте били док нисте ушли у своју кућу?
Били смо код женине родбине.
Да ли сте имали посао када сте дошли из Београда?
Не, Срби овдје немају посла, и никад га неће ни имати.
Зашто тако мислите?
Ни Хрвати немају посла, а камо ли ми.
Нисте добили посао или га нећете добити зато што сте Србин?
Па, они не смију запошљавати Србе, јер је таква политика.
Да ли сте примали неку помоћ из Србије?
Нисам, али свака помоћ би нам добро дошла.
Какву помоћ очекујете?
Очекујемо материјалну помоћ, јер нам без ње овдје нема живота.
Значи, битна је еконмска помоћ?
Да, јер ми смо људи који смо навикли да са мало средстава успијемо.
Чуо сам да у Загребу постоје неки српски политичари. Шта они раде?
Ја сумњам да они ишта раде, јер за ових седам година послије Олује, нисам примијетио никакав напредак.
Реците ми, а шта мислите како би Црква могла да помогне?
Не знам шта да Вам кажем. И они тешко живе.
Шта мислите, да ли ће за десет-петнаест година бити Срба на овим просторима?
Не буде ли неке економске помоћи, нећемо се одржати овдје. Мислим да ће за десет-петанест година Срби нестати са ових простора.
Шта мислите, ако ни Црква не би остала овде, има ли будућности?
Па, тешко да има, јер ни Црква не може сама од себе живјети.
Хвала на разговору.
Хвала и Вама што ћете ово објавити како живе Срби у Хрватској.
Учинићу то и у Грчкој, а ускоро и у Србији.

Прота Илија Карајовић – Шибеник

Познато ми је да сте Ви први свештеник који сте после Олује дошли у Далмацију. Када сте тачно и одакле дошли у Шибеник?
Ја сам свештеник Српске Православне Цркве у Хрватској од 1. 10. 1965 године па до данас. Хрватску никада нисам напуштао у тешким условима – ни у вријеме социјализма, ни у вријеме такозване хрватске демокрације. Прије него сам дошао у Шибеник, био сам свештеник у Славонији, у Подравској Слатини. Убрзо ми је срушена кућа, парохијски дом где сам живио - трипута је миниран. Остао сам без игде ичега.
Када сте тачно дошли у Далмацију?
Када ми је у Славонији све срушено, онда сам отишао у Осијек. Тамо сам био три године. На жалост, и тамо ми је два пута минирана кућа. Након тога се указала потреба Цркве да на ове просторе постави свештеника. У Далмацији није било ниједног свештеног лица – они су побегли због опасности по живот. Тада ми је Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован предложио да идем у Даламцију. За мене је то био изазов. Дошао сам овде и служио прву службу Божију на свету Петку 1996. године. Служио сам у цркви светог Спаса у Шибенику. Вјерници су ме лијепо прихватили. Били су сретни да имају свог духовног пастира.
Какав је био Ваш утисак када сте дошли?
Па, било је страшно. Четрдесет и пет дана сам чекао да добијем личну карту. А дошао сам из Осијека. Имао сам домовницу, све папире, али не дају браћа.
Како су људи реаговали када су видели православног свештеника у Шибенику?
Ја сам увек ишао у мантији. Ко год се насмијао и поздравио ме, тај је био Србин... и од среће би плакао. А ко се дерао се на мене, ех... Звали су ме четником, Ђујићем... Викали су: Није те срамота да ходаш по лијепој нашој Хрватској, а до јуче си се борио против нас.
Што се тиче Католичке Цркве, примио ме је садашњи Шибенски бискуп, али зато што сам ја тражио пријем. Само ме је питао одакле сам дошао. Хвала Богу што нисам дошао из Крајине.
Колико сте времена били сами у Шибенику?
Па, био сам сам око двије и по године. Онда је дошао прота Зорица. Он је убрзо отишао у Сплит.
Шта мислите о данашњем стању?
Вук длаку мења, а ћуд не.
Шта мислите о данашњем црквеном животу?
Очигледно је да се црквени живот полако развија. Добили смо епископа, манастири су оживели, имамо око дванаест свештеника, који служе Богу и народу.
Чуо сам за инцидент у Дрнишу. Шта се то десило?
Било је то 1997. године. Дрнишка црква, као и наша Саборна црква у Шибенику, слави Успење Пресвете Богородице. Одлучио сам да Литургију служим у Саборној цркви, а вечерњи молебан Пресветој Богородици у дрнишкој цркви.
Неколико дана прије празника, отишао сам код градоначелника града Дрниша да га обавестим о томе. Он ме није примио. Само је његова секретарица записала зашто сам дошао. Отишао сам и у полицију, и њима рекао да имам намеру да служим вечерње у 6 сати. Они су то примили к знању. Прије службе сам отишао у полицијску станицу да питам да ли могу да служим. Они су рекли: Можете, све је под контролом. Било ми је драго што сам могао да служим у тој цркви.
У Дрниш сам дошао аутом. Било је нас осам Срба. Отишао сам у цркву и рекао црквењаку да звони. Кад је он почео да звони, одједном су нагрнули неки људи, Боже ме опрости, као да су нас вребали. Њих тридесет је ушло у цркву и није ми дало да служим. Вриште, деру се... Било је ту и полиције у цивилу који су ми помагали да заведемо ред. Једва смо их приморали да некако изађу из цркве. Прије тога сам им говорио: Не морате изаћи. Останите с нама да се молимо једној и истој Богородици. Они су негодовали, псовали мене и нашу Богородицу. Ипак су изашли из цркве, али су непрестано викали, гунђали и псовали.
Онда су неке жене посједале испред улазних врата и онемогућиле верницима да уђу у цркву. Ипак сам успео тада да служим - никада јачи духом нисам био и веру имао. Мислим да ме чуо цео Дрниш колико сам био пун снаге. Да, Богородица ме је спасила.
Када сам изашао из цркве, почели су на мене викати. Било их је око седамсто.
Пошто су представници ОСЦЕ-а знали да ћу служити, и они су били испред цркве и гледали шта се дешава. Чак су скинули и ознаке да се не би знало ко су. Народ ме је гађао флашама и пљувао. Толико су ме испљували. Једни стану други крену. Једни се испљују, а други чекају да ме пљују. Мантија ми је била бијела.
Кренуо сам према своме ауту, а једно мало дијете, око 12 година, удара ме шакама и ногама. А његова мајка каже: Слоне један, зар не видиш да те ни дјеца не воле. Шта ћеш овдје? А ја идем према свом ауту, опкољен са свих страна – може ме свако убити, убости.
Долазим до аута, а гума пробушена. Док смо мењали гуму, напали су мога сувозача. Кад смо кренули, онда су нас засули камењем. Полупали су све прозоре на ауту.
Послије ми је полиција послала извештај да тужим те људе. Никога нисам тужио. То је хришћански. А кога сам и могао да тужим?
То вече ме је назвала радио Слободна Европа. Дао сам изјаву о том догађају. Само сам рекао да имам право да се молим Богу. После тога је у Уједињеним Нацијама и В. Вокер причао о слободи вере у Хрватској. Огласио се и шибенски бискуп. Изјавио је у новинама да се пита зашто му се нисам обратио. Ја сам му рекао да нисам под његовом јурисдикцијом, он није мој епископ. Све је то било изрежирано. Ако Вас интересује, имам извештај који сам послао Светом Синоду и Митрополиту Јовану – то је документ. Моја вера и Богородица су ме спасили.
Мислите ли да је данас боље?
Па, сада се може слободније служити.
Хвала Вам на разговору. Шта би сте поручили матици - Цркви у Београду?
Рекао бих им да мало више бриге воде о нама на овим просторима. Колико је то могуће. Ми смо прва линија одбране Православља. И нема одступања.