НАСТАВНИЧКО
ВИЈЕЋЕ
БОГОСЛОВИЈЕ

УЧЕНИЦИ

ПАНОИ

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА
ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА
НА СЛАВИ БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА
12. 02. 2008. год.

Ваша Преосвештенства,
часни оци,
драги ученици,
драги гости,
драга браћо и сестре,

Дозволите ми да поздравим наше госте, у своје име као надлежни епископ далматински и вршилац дужности ректора богословије Св. Три Јерарха, у име братства нашег манастира, у име професора и наших ученика и да вам честитам свима данашњи празник, нашу славу Св. Три Јерарха.

Посебно желим да се захвалим данашњим гостима, нашим архијерејима, првенствено владици Хризостому жичком, који је началствовао на св. литургији и који нам је својим доласком донео благослов Св. Архијерејског Синода и благослов своје Епархије жичке, благослов св. Саве и благослов св. Симеона Мироточивог. Радујемо се данас његовом доласку и што је, началствујући на св. литургији, принео Господу бескрвну Жртву за све и за сва, а надамо се да ће нас и својом богомудром беседом поучити.

Желим, такође, да се захвалим владици Герасиму горњокарловачком, који је поникао у овој светињи. Ми заједно носимо крст сведочења Православља у ово распето време, поготову на овим просторима. Сви добро знамо у каквим мукама живимо, у каквим смо мукама живели и какав све још терет и подвизи стоје пред нама.

Желим да се захвалим овде присутним оцима игуманима из разних манастира, из разних епархија, свима вама драги гости и драга браћо и сестре, који сте данас дошли у ову светињу, да будемо заједно на св. литургији и да се причестимо Телом и Крвљу Господа нашега и тиме доживимо пуноћу своје вере.

Да се сетимо примера једног руског владике у време сведочења руске Цркве и прогона хришћанства од стране комунистичког терора. Тада је Црква прогоњена у Сибир, где су многи епископи и свештеници прогнани, па и им је тамо и остала вечна кућа. Једнога од владика који је тамо био заточен су питали: ,,Па, добро шта ви православни радите у ово време катаклизме, у ово време страдања? Он је њима одговорио: ,,Ми служимо св. литургију.” Тиме је он, како кажу богомудри Оци, све и највише рекао - да Православље кроз св. литургију преображава овај свет. Св. литургија од нас који приступамо овој Тајни чини нове, христолике људе, те нас смртне, пролазне и земаљске људе чини Телом Христовим и удовима један другоме. То је најдубља тајна св. Литургије.

Зато кажу наши Оци да увек и на почетку и на крају треба говорити о тајни литургије, јер ћемо тиме разумети шта је Црква. Црква није само земаљска организација; Она у себи не скрива само народно предање и фолклор; Она је много више од тога. Тако, када дођемо на св. литургију и чујемо речи: ,,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа!”, ми већ тада ступамо у заједницу Царства небеског и вечност, те у облику иконе, постајемо причасници те вечности - наравно, опет по својим духовним силама и моћима. Кажу многи литургичари и Оци, да када би ми својим телесним очима видели сву благодат Божију присутну на св. литургији, сви би попадали и не би могли у пуноћи да учествујемо у овој тајни. Исто као што су ученици Христови попадали на земљу на гори Таворској, не могући видети Христову Божанску светлост која је просијала из Његовог лица и Његовог тела. Међутим, по икономији спасења, Бог је тако устројио да можемо да присуствујемо на св. литургији, управо зато што су нам многе тајне литургије скривене. Неки кажу да је то недостатак, али мистичним очима гледано, то је предност. На тај начин се нама несавршенима даје могућност да приступимо Богу, те да на речи свештеника: ,,Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!”, приступимо и причестимо се из животворнога ребра Христовог – св. Путира. То смо ми, хвала Богу, на овој св. литургији и доживели. Причешћујући се на св. литургији и наши богослови се уче да је на првом месту св. литургија, која је срце живота Цркве, и да из Ње извиру све друге благодатне реке, које напајају Цркву Христову.

Данас смо се овде сабрали поводом једног дивног празника – Св. Три Јерарха - славе наше богословије. Овај празник је установљен у 11. веку, када је у Цариграду настала расправа и подела међу хришћанима. Ових расправа и подела, на жалост, непрестано има и оне попут неке аномалије, али и доказа нашег несавршенства, прате живот Цркве. У оно време једни хришћани су говорили да је од ове тројице јерараха већи Василије Велики, због свога богословља и своје литургије; други су величали св. Јована Златоустог, као великог проповедника и тумача речи Божије; а трећи, пак, су величали св. Григорија Богослова због његових богословских химни, узвишеног и савршеног богословља. Међутим, Бог је ове расправе и поделе у народу, решио тако што је један епископ имао небеско виђење и откривено му је да међу ова три светитеља нема никакве разлике, да имају једнаку благодат и да су они једно пред Богом. У спомен тога чудесног догађаја и виђења, установљен је овај празник св. Три Јерарха, чија је суштинска порука да се унутар Цркве превазилазе све поделе. Црква никада не благосиља никакве поделе; Њени чланови су сви људи и могу бити припадници разних партија, разних удружења, разних покрета. Уколико те поделе и постоје, оне се управо кроз св. литургију превазилазе, јер тада улазимо у заједницу Царства Небескога, у заједницу вечну. Св. Оци кажу да уколико би могли сада да сагледамо вечни живот, ништа друго не бисмо видели осим св. литургије која се служи. Зато је онај који началствује на литургији – благодатни Христос, а око Њега сабрано свештенство, ћакони и народ - то је пуноћа Цркве Божије. То је онај благослов и богатство, браћо и сестре, које чувамо као бесцен бисер у нашем Православљу и које непрестано треба да откривамо.

Желим још једном да се захвалим владици Хризостому жичком који је данас одслужио једну свечану литургију, са молитвама, са благословима, како би се открила пуноћа наше литургије. Св. литургија је у многим својим деловима скривена, али је и тајна која се открива, у којој желимо сви да учествујемо. То је нарочито значајно за наше богослове, да се поуче св. литургији, која је темељ свега другога што имамо у нашој Цркви.

Захваљујем свима, браћо и сестре, који сте дошли и који долазите овде у ову нашу светињу и желим да се осећамо пријатно у манастиру Крки, који је духовни центар Православља у Далмацији. Ако без литургије не разумемо шта је Црква, тако ми у Далмацији, слободно можемо рећи, да без манастира Крке, нема ни нас. Овај манастир и богословија, хвала Богу, опстају у једној симфонији и већ дају резултате. Већ имамо ученике на студијама у Москви, у Атини, Петрограду; они већ проносе име ове богословије и наше мучеништво, а верујем да ће ти ученици сутра доћи овде и постати, ако Бог да, свештеници или монаси у неким манастирима и преузети своје обавезе и благослов који им Црква да.
Захваљујем свима и дај Боже да се увек овде овако окупљамо у миру и радости духовној.
Владико благословите!

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ
Г.Г. ХРИЗОСТОМА

Ваше Преосвештенство, домаћине, владико далматински Фотије,
Преосвећени владико горњокарловачки Г. Герасиме,
Браћо свештенослужитељи,
Ученици богословске школе Св. Три Јерарха,
Браћо и сестре,

Већ је много тога владика вама изнео, суштину данашњег празника и суштину нашег доласка овде. Желим да вам свима од свег срца заблагодарим што смо се данас видели на овој божанственој литургији; да вам пренесем поздраве и подршку Св. Архијерејског Синода српске Цркве, као и благослове наших светиња Жиче, Студенице и других манастира који красе Нашу жичку Епархију.

Посебно нас је обасјала радост када смо видели младе ученике ове богословије који су пошли на пут јенавђелски, пут Господњи, да се уче како се проповеда св. Јеванђеље, да се уче пре свега да живе и испуњавају, па тек онда да друге науче. Најпре се учи вера у Бога у дому родитељском. То је најбоља школа и што понесемо из родитељскога дома, то увек некако као да нам је стожер у нашем животу; све остало само надограђујемо, а то је стожер око кога надограђујемо.

Када је већ поменуо владика Фотије св. Литургију, данас се празнују тројица јерарха, васељенски учитељи – Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Сва тројица су написала своју литургију: Василије Велики је написао знамо коју литургију, св. Јован Златоусти је написао Литургију коју свакодневно служимо, а св. Григорије Богослов је написао једну литургију, која се никада не служи, али је ипак узета једна молитва која је причисљена молитвама литургије св. Василија Великог и Јована Златоустог, а то је молитва Нико није достојан онај који је оптерећен телесним страстима. На завршетку те молитве је управо приказана икономија спасења Спаситеља нашег Исуса Христа, Његов долазак и суштина Литургије. Шта он хоће да каже? Хоће да каже да је свештенослужитељ који служи литургију у улози Христа, који сам приноси Жртву. Жртва се приноси Светој Тројици, а обраћа се Оцу небескоме. Значи Христос приноси жртву Оцу и Духу Светоме. Све ово је из молитве св. Григорија Богослова.

Ова три јерарха су својим богонадахнутим умом писала божанске текстове литургија. А да не заборавимо и то да је св. литургија управо и суд свету. Ми живимо у свакој генерацији, напајамо се са божанског извора Цркве Христове: Св. Писма и св. Отаца, али често пута заборављамо и кад дођемо на св. литургију шта она тачно хоће да каже нама. У њој се износи живот Христов почевши од рођења, Његовог живота, Његове осуде, страдања, Његовог погребења, Његовог васкрсења, Његовог вазнесења и Другог доласка и силаска Св. Духа. Све то нам литургија представља и објашњава. Христос је Сам рекао пред Своје страдање: Сада је дошао суд свету. И свака литургија је суд свету. На литургији се каже Ево шта је Христос учинио за нас, да нас спасе и приведе Оцу небескоме, да нас у Царство небеско уведе, ево шта је учинио онај који верује спасиће се, а онај који не буде веровао, биће осуђен.

Како себе осуђујемо, а како себе спасавамо кроз литургију? Када Христос каже: Узмите једите ово је тело моје!, и каже: Узмите и пијте ово је крв моја из чаше! Сваки причасник који жели и који себе сматра Христовим, долази и једе и пије са те Трпезе Господње, а онај који одлази, отуђује се, сам себе осуђује, јер сам тако жели. Када долазимо, браћо и сестре, у цркву, можда некада и несвесно дођемо, али и тада када несвесно дођемо, можемо наћи спасење. Као што од Четрдесеторице мученика један није могао да издржи у мукама, па је напустио, а онај који је био стражар, па када је видео да четрдесет венаца силази, он је сишао у језеро и за кратко време добио је венац живота. Тако и ми некад не знајући дођемо у цркву, али можда нас дирну текстови и појање св. богослужења, те још и ако се причестимо, за кратко време човек може да се преобрази и задобије венац живота.

Знамо једног нашег свештенослужитеља који је отишао у иностранство. Као атеиста отишао је да студира и пролазећи улицама Париза, прошао поред руске цркве и привукло га је појање у цркви. Ушао је, чуо је беседу и преумио се. После је постао свештенослужитељ. Господ, дакле, баца мреже кроз сво време у коме живимо. Као што рибар баца мреже и не зна која ће се риба уловити и која неће, и све рибе не може да улови, али она риба која се улови, извуче се и дође тамо где господар жели. Тако и Христос, преко својих апостола, преко Својих наследника јерарха и свештенослужитеља, непрестано баца мрежу у овом животноме мору и онај ко се улови у ту мрежу, доћи ће код Христа Спаситеља свога.

Желим, браћо, ученицима богословије, пошто су пошли да изучавају науку, а наука је управо и дело Божије, нека буду стрпљиви, нека изуче добро Писма, нека иду даље на студије, нека уче све више и више, јер ће само тако моћи да помогну Цркви својој, а највише овом нашем напаћеном народу, да може да се снађе и у тешким временима, а за нашу Цркву су увек тешка времена.

Погледајмо историју Цркве. Један је Грк у своје време рекао, да историју Цркве може да чита само изузетно побожан човек, да се не би можда саблазнио. Шта све није прошло, какве невоље све Црква није имала, још мање спољашње, а више унутрашње. А треба у том чамцу, који се често пута љуља, да се снађемо и не добијемо вртоглавицу, да се снађемо и да нађемо прави пут.

Овај наш живот, браћо и сестре, ништа друго и није, него једна арена где се непрестано борба бије, на смрт или на живот, па ко остане жив – остане, а ко погине – погине. Тако је било од почетка Цркве, ништа неће бити другачије ни док Христос поново не дође. А када Христос дође, Он ће нам се показати Сам. Још нас је опоменуо Христос да ће се пре Његовог доласка појавити многи лажни христоси, али њима не треба да верујемо. Како да ми познамо правог Христа? И томе нас учи св. литургија. Он ће се појавити са ранама; показаће Своје ране на рукама, ногама, на ребру. То је знак Његовог страдања и то је знак по коме ћемо Њега препознати. Ако будемо непрестано у Цркви, као у Нојевој лађи, никада нећемо залутати. Том путу су нас учили и ту науку су тако јасно проповедали св. Василије Велики и Григорије Богослов и Јован Златоусти.

Да њиховим молитвама, браћо и сестре, и ми спасени будемо! Да се они моле за нас и за училиште ово и за овај манастир и за све вас који живите овде, иако у тешким условима, али никада услови нису толико тешки да гори не могу да буду. Па, бар, будимо благодарни Богу као што је и св. Јован Златоусти када је пре свога издисаја рекао: ,,Нека је слава Богу за све!”

Тим речима, браћо и сестре, преосвећене владике, свештенослужитељи, ученици богословије желим да честитам данашњу славу и данашњи дан, као и сваки други Божији дан, поготову онда када смо служили св. литургију и када смо се причестили. Онда за нас у таквом дану нема веће радости.

Хвала вам свима и Бог вас благословио!

* КОНТАКТ -:_:- KONTAKT *
:  :  :
Copyright © 2004 SPC - Dalmatinska Eparhija.
Designed by SeRGio